Цијело село стане у једну врбу

Врба, стара 250 година, омиљено је мјесто за окупљање преосталих шесторо становника села Студена код Козарске Дубице. У шупљини дебла има мјеста за сваког од њих, пише РТРС.

За вријеме Другог свјетског рата, када би у село Студена дошла непријатељска војска, мјештани би се нагурали у врбу и тамо ћутали.

"Видјели смо их кроз мали отвор на дрвету, а они се на сву срећу нису досјетили да завире у врбу. Тако смо остајали живи", каже деведесетдвогодишња Миља Солдат.

Најстарија становница Студене с носталгијом говори о сеоској атракцији, врби старој 250 година.

"Удала сам се прије више од 70 година. Врба је и тада била овдје, али не овако велика. Били су то лијепи дани. У селу је живјело педесетак људи. Било је пуно дјеце. Сви смо се окупљали око врбе, испод чијег коријена извире један од потока у Студени", говори Миља.

О врби говори као о заштитници, јер је управо стабло у Другом свјетском рату њену породицу чувало од покоља.

Смију се док се окупљају око врбе, или се често шест Студеничана без проблема смјести у шупљину дебла.

Тајну о склоништу нису никоме открили све до краја рата, али захвалност је остала па врбу и данас чувају, мазе и пазе. Ипак, пуно се тога и промијенило.

Данас је у селу остало само шесторо становника. Просјек година је виши од 80. Млади су отишли и тек ријетко наврате да обиђу своје рођаке, који зависе од њихове помоћи. Тек по који мјештанин преживљава од узгоја оваца.

Ситуација је тешка, али смјех увијек помаже. Често се шале на рачун врбе. Наиме, птице су у крошњу донијеле дрен, који је ту и никао.

Мјештани су одмах преобликовали изреку „кад на врби роди грожђе" у „кад на врби роди дрен". За то, кажу, имају доказ.