ЦИА: Караџић за сарајевске Србе тражио вријеме и станове

ЦИА је у свом извјештају из децембра 1995. године процијенила да ће сарајевски Срби, вјероватно, напустити своје дијелове Сарајева и навела да српска страна предлаже да се Србима да дужи временски период да иселе или да им се претходно помогне и изграде нова насеља на територији Републике Српске.

ЦИА наводи да руководство Републике Српске након потписивања Дејтона тражи да се сарајевским Србима да више времена да се снађу након потписивања Дејтонског споразума, који је био неповољан за њих у сарајевској области, и да траже да међународнуи фактори помогну томе.

Министар иностраних опослова Српске Алекса Буха, како се наводи у извјештају, тврдио је да су током децембарског самита у Паризу почели разговори о положају сарајевских Срба.

ЦИА је на свом сајту објавила и писмо тадашњег предсједника Републике Српске Радована Караџића, упућено америчком предсједнику Билу Клинтону. У писму Караџић предлаже да буде усвојен посебан документ за Сарајево који би омогућио прелазни период од пет година током којег би сарајевски Срби имали своје полицијске снаге, локалну власт и законе – све то, наравно, у контексту присуства ИФОР-а.

Друго рјешење би било да се тај период смањи на три године, али са моменталним опредјељењем међународне заједнице да започне изградњу новог града за 150.000 сарајевских Срба, тј. неких 45.000 – 50.000 станова.

Након три године сарајевски Срби би иселили на уредан и хуман начин, остављајући Федерацији своја позамашна имања.

"Ја вас увјеравам да ми желимо да сарајевски Срби остану тамо гдје су. Али, реалност је таква да ће они или отићи, а чинећи тако произвешће велики хаос, или ће остати и створити Бејрут од Сарајева – са неизбјежним посљедицама по дугорочну стабилност.

Позивам вас да размотрите ово питање и предложена рјешења, имајући у виду да се рјешење мора наћи прије конференције у Паризу" – написао је Караџић Клинтону.

Караџић је у писму навео да су Срби "одбили 34 муслиманске офанзиве у Сарајеву", те да ће, "ако буду морали да оду, оставити за собом гробове оних који су погинули за Српско Сарајево, а не само своја имања и земљу".

ЦИА наводи да би Срби током повлачења могли да примијене тактику "спржене земље" и да униште инфраструктуру, те да то неће учинити само ако буду вјеровали да ће се опет вратити – политичким договором или војном силом.

У тадашњем извјештају ЦИА наводи да је Момчило Крајишник, предсједник Народне скупштине Републике Српске, најгласнији у отпору Дејтонском споразуму, према коме највећи дио области које држе Срби треба да буду предате Федерацији БиХ.

Крајишник је најбољи "барометар" онога што мисле Срби у Сарајеву – пише у извјештају, оцјењујући да Крајишник не вјерује да је српска војска способна да одбрани Србе у Сарајеву и да гледа на ИФОР као гаранцију њихове безбједности.

ЦИА је на крају процијенила да је најмање вјероватан сценарио према коме би Срби остали у Сарајеву и прихватили или толерисали интеграцију у Федерацију БиХ.

Сарајевски Срби, којих је прије рата у БиХ било око 150.000 у тадашњој сарајевској општини, масовно су напустили своје дијелове града, не желећи да прихвате власт Федерације БиХ.

Одмах након потписивања Дејтонског споразума и пристанка тадашњег првог човјека српске делегације У Дејтону Слободана Милошевића да препусти дијелове града у којима су живјели Срби – десетине хиљада људи напустило је своје куће и станове и кренуло у избјеглиштво.

Многи су преносили и посмртне остатке својих најмилијих, свјесни да се више неће вратити