ЦИА извјештај: Званично смо за договор, а уствари смо за Алију

Администрација предсједника Била Клинтона током преговора о Венс-Овеновом плану за БиХ подржавала Бошњаке и охрабривала их да не прихватају документе који су значајно на њихову штету, проистиче из тајних докумената ЦИА који су сад доступни јавности.

Наиме, у више докумената је мање или више имплицитно стављено до знања да ће САД подржати приједлоге предсједника Алије Изетбеговића, а притискати Србе на компромис.

Али, истовремено САД нису биле спремне да за њих војно интервенишу, иако су имплицитно давале обећања да ће се војно ангажовати.

На примјер, на састанку америчких званичника у Вашингтону од 25. августа 1993. закључено је да ће САД прихватити све „разумне приједлоге Бошњака“.

„Званично, ми ћемо начелно изражавати забринутост и охрабривати флексибилност, али Изетбеговићу ћемо потврдити нашу спремност да кроз НАТО и УН имплементирамо и наметнемо споразум“, наводи се у документу.

На састанку од 4. фебруара 1993. године САД су озбиљно разматрале опције да се директно ставе на страну Бошњака, али је напоменуто да су се „Европљани жалили да се САД отворено стављају на страну муслимана“, због чега се рамишљало о двије блаже опције, од којих је опција Б да се мапе модификују у нешто што САД морално и практично могу прихватити, и опција Ц да се примијени једнак притисак на све стране.

„Секретар Ворен Кристофер је био за опцију Б, поредећи је са блискоисточним мировним процесом који су оствариле САД, али је напоменуо да војну силу треба примијенити тек након што план пропадне“, наведено је у документу.

Четири дана касније предложено је да САД покажу да подржавају заједничке напоре УН-а и НАТО-а, али да у ствари подржавају Бошњаке.

„САД јавно морају да покажу да подржавају УН и НАТО напоре. Али, ми ћемо наставити подржавати принципе лондонске конференције, у којој одбијамо прихватити освајање кроз етничко чишћење. Снажно ћемо заступати договор који је бољи за муслимане“, стоји у документу, док је на састанку од 10. марта предложено да делегација САД оде у БиХ да би „притиснула Србе, а охрабрила муслимане“.

На састанку 2. фебруара је, такође, напоменуто да би у Венс-Овеновом процесу САД требало да узму промуслиманску позицију.

„Имамо сјајну прилику да се заложимо за коалицију којом би доминирали муслимани. На креативан начин, ми бисмо се идентификовали с муслиманским свијетом“, наводи се у документу. Два дана касније истакнуто је да „треба радити с муслиманима на мапи, промијенити изглед мапе, мапу „продати“ Европљанима и наметнути спровођење споразума“.

На више састанака је напомињано да Бошњаци прихватају Венс-Овенов процес само зато јер се надају да ће САД војно интервенисати.

„Венс и Овен тврде да Босанци остају при споразуму јер се надају да ћемо ми (САД) интервенисати“, стоји у документу од 5. фебруара 1993.

На неколико састанака, као на примјер на састанку од 1. марта 1993, разматра се опција да ли да се Изетбеговићу јасно каже да „не очекује коњицу“ (америчку интервенцију у његову корист).

Из докумената је видљиво да су САД сматрале да су Бошњаци жртве којима треба помоћи и да су хтјели да се допадну муслиманским земљама.
Али, сви документи показују да нису били спремни да се за њих војно ангажују.

Истицали су да су упозорили Европљане да преурањено признање Словеније и Хрватске води БиХ у рат, те имплицитно сугерисали да није у реду да САД жртвују своје војнике за грешке Европљана.
Исто тако, Американце је фрустрирало што Европљани нису били спремни да шаљу своје војнике у директну војну интервенцију, очекујући да САД предводе коалицију.
Занимљив је коментар Кристофера, који одражава генерално осјећање о Европљанима, у документу од 30. октобра 1996: „Милошевићу су у Европи све вријеме давали више подршку него нама.“

Као што смо писали у петак, на првом састанку Клинтонове администрације је јасно речено да је Клинтон у кампањи обећао залагање за увођење зоне забране лета, енергичнији приступ достављању хуманитарне помоћи и разматрање опције укидања ембарга на оружје БиХ, имплицирајући да Клинтон није ни обећао војну акцију.

Увођење зоне забране лета није помогло Бошњацима, с обзиром на то да су Срби заузели 74 одсто територије, а остатак нису хтјели, иако су имали војне капацитете да то ураде.
На примјер, у документу од 23. априла 1993. истиче се да Срби немају намјеру да заузимају Сарајево јер нису жељели да улазе у уличне борбе. Што се тиче Клинтоновог обећања о хуманитарној помоћи, то свакако није могло утицати на ситуацију на фронту. Ембарго на оружје је укинут у јуну 1996. године, што је било касно за помоћ Бошњацима у рату, али на вријеме за Клинтонову предсједничку кампању у новембру те године.

Медлин Олбрајт, амбасадор САД у УН-у, је у документу од 28. октобра 1996. признала да САД нису биле искрене у подршци Бошњацима.

„У неким приликама ми је било одвратно како смо озбиљно најављивали да ће бити бомбардовања, а кад је требало да се деси, испало је да су то ћорци“, рекла је она.

Ништа о српским жртвама, Сребреници и Маркалама

У документима ЦИА нема ништа о страдању Срба, као ни о Сребреници и Маркалама, рекао је Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.
Он је навео да у архиву УН-а постоје документи о рату у БиХ, који садрже и истину о страдању Срба у БиХ, али да за објављивање тих докумената треба да прође још 15 до 20 година. Иванишевић је рекао да је познато да је један службеник УН-а, вјероватно Тунишанин, који је радио у архиву УН-а, на бројеве страдалих муслимана додавао по једну или двије нуле.

„Те цифре и даље стоје у архиву УН-а и нико их не исправља“, рекао је Иванишевић.

Хрвати невољно пристали на формирање ФБиХ

Страхујући од муслиманске доминације Хрвати су невољно пристали на формирање Федерације БиХ и потписали Вашингтонски споразум под снажим притиском тадашњег предсједника Хрватске Фрање Туђмана, чији је главни циљ био успостављање пуне контроле над Крајином, због чега му је била потребна сарадња са муслиманима, пише бањалучки “Глас Српске”.

Трновит пут који су, како се наводи, двије стране прешле до формирања ФБиХ и прекида међусобног сукоба описани су у документу Централне обавјештајне агенције САД (ЦИА) од 22. новембра 1994. године са којег је недавно скинута ознака „повјерљиво“.

Иако су Хрвати били оријентисани на очување аутономије територије коју су контролисали и њено припајање Хрватској, морали су да попусте под притиском званичног Загреба, али и притиском муслиманских снага.

“Хрвати не желе да живе у држави у којој доминирају муслимани из страха да ће њихов идентитет бити затрт. Хрвати у Херцеговини још вјерују да је њихова будућност везана за домовину Хрватску, због чега имају јак интерес за конфедерацију са Хрватском. Хрвати, нарочито они у утицајној националистичкој партији ХДЗ, не виде много предности у формирању ФБиХ. Они су потписали Вашингтонски споразум под великим притиском Фрање Туђмана и да би зауставили своје губитке у рату са муслиманима”, наводи се у документу ЦИА.

Муслиманска страна, предвођена Алијом Изетбеговићем, и Туђман били су главни заговорници формирања ФБиХ, а у документу ЦИА описани су њихови мотиви.

“Муслиманска влада жели више оружја да би се фокусирала на војне акције против Срба, али га може добити само у дослуху са Хрватском и Хрватима у БиХ. Са друге стране, Туђман наставља политичку и војну сарадњу са РБиХ да би могао остварити контролу над Крајином”, истиче се у документу.