Чернобил: Катастрофа доброг укуса

У најкраћем: још једна Нетфликсова мини серија, али у продукцији ХБО. Стандард. Без икаквог додатног, издвојивог квалитета. Направљена по свим правилима рестриктивне, капиталреалистичке поетике, у случајевима када се говори о Русији, а посебно Совјетском савезу.

четвртак, јун 6, 2019 / 04:15

Пише: Дани(ј)ел Симић

Главна функција ове петоепизодне серије није да филмографски расвијетли повијест прве (цивилне и ненамјерне) нуклеарне катастрофе. Чак ни најприје да заради, забављајући по-стварном-догађају-хорором оне који о овом топониму и историјском догађају немају појма, већ да што је могуће више огади Москву остатку свијета. Највише онима који су остали да живе под војном хунтом, коју су САД и ЕУ инсталирале у Кијеву.

Наравно, ту се дјелује и на Бјелорусију, јер се још увијек опире „ширењу демократије“ какву смо већ видјели, не само у сусједној јој Украјини, већ и у Ираку, Авганистану, Грузији, Либији, Египту, Јемену, Сирији, Венецуели, итд.

Русија је ту стара мета. Али ближе одстојање.

Пророчка спознаја: Чернобил је заправо Чернобиљ?

Многи су још у вријеме СФРЈ одмах рашчитабили катастрофу у Совјетском савезу, тврдећи да је то пророштво из Откровења (8:10-11). Протумачили су нуклеарну електрану као велику (црвену) звијезду Пелин која пада и трује трећину ријека земаљских, а то будући да се горко-љековита биљка пелин на руском, између осталог, зове чернобиљ.

Ми смо од 24.04.1986. године до данас, наравно, гледали како било који појам из свијета Американци називају (Chernobyl), па смо писали латиницом и за њима понављали. Без обзира на сродност нам руског, те да црно-биљ(Е) у српском језику има много више смисла од бил(А). Макар био и Клинтон. (Исто тако смо и Медведева само транслитерирали, мада се човјек презива по ијекавски и по Вуку – Медвједев.)

Није ово први пут да се катастрофа у Чернобилу користи за слање сублимираних порука својим плебејцима, а посебно оним из Русије и земаља из њене сфере утицаја.

Они који још у шестом наставку Звјезданих стаза (1991) Клингонце са планете Гулаг, који су „користили прљаву технологију“ и загадили свој дио свемира, нијесу препознали као Русе из Чернобила – неће бити способни ни да разумију остатак приче.

Бацаће неке натрухе о умјетности… како она није и не смије бити под утицајем политике…

Хирошима – Фукушима – Мајдан

То су све, наравно, потпуне будалаштине и замјене теза. При говору о производима какав је Чернобил, треба нагласити да је ту умјетност минимално заступљена, на уштрб технологије и згодних рјешења индустријске производње. Исплативости прије свега.

Зато је потребно ово рашчланити са становишта: Што то Американцима прахну да, баш сад, праве причу о нуклеарној катастрофи у Совјетској Социјалистичкој Републици Украјини? Не о далеко актуелнијој Фукушими или (небудипримјењено) Хирошими?

Након пада Берлинског зида, Украјина је нагло почела да се појављује у америчким филмовима, са нагласком да то нијесу Руси. Да су посебни и другачији и да их је тако звати увреда. Исто као да неком кажете црнчуго. До тада су све Совјете звали Русима, да нервирају оне који, као Стаљин, то никако нијесу. Потичу унутрашњу међунационалну нетрпељивост, односно русофобију у СССР.

Звучи ли ишта познато из СФРЈ-микрокосмоса?

Телевизијско зрачење до братоубилачког рата

Онда су Украјинцима почели продавати причу „само се одреците Руса, живјећете сви као у Калифорнији“. Ми ћемо се, пак, присјетити да су нама то исто обећавали ако се одрекнемо Србије, па онда и Војске Републике Српске. Има бар четрнаест година како живите у благостању, а да то ни не знате.

Сјећате ли се и да је прво на Евровизији побједник била Руслана, па Верка трансвеститка, а да је сваки пут услиједио и по нови вал наранџастих револуција у Украјини? Ђилкошки незаконито подржаван од свих високих политичара земаља НАТО, односно њихових популарних глумаца, музичара и спортиста. И оних који би у Украјини да буду Сергеј Трифуновић или Мирјана Карановић.

Насилним су демонстрантима слаткише (буквално) на тргу Мајдан дијелили ликови као Кетрин Ештон или Џон Мек Кејн. Ван свих дипломатских прописа, продавали им сличну Холивудску мамипару као што је ова серија, да би их што више заблесавили и увукли у грађански, братоубилачки рат.

Зато се данас упињу да заборавите епизоде из стварног живота, када су они донијели сиротињу и смрт у ту исту Украјину.

Онакву какву Чернобил никад није.

Снимаћемо филмове о вама сваки дан

Увијек има неки комплексашки глупан, којем је драго да његову земљу Американци помињу у филмовима. Посебно у блокбастерима. Осјећа се тај онда баш некако сунцем озарен и битан, без обзира што му (њему лично) САД доносе само зло. За такве је намијењена ова серија.

Захваљујући координисаној употреби меке моћи, уз потпуни крах идеологије и нагона за самоодржањем, производили су обојене револуције и спонзорисали стварно убијање и оружано насиље неонациста и разних других манијака.

Године 2014, Украјина је коначно подлегла у њихов сценарио за будућност и демократију и – потонула у крв и биједу. Изгубила територијалну цјеловитост, добила крајњи економски крах, суноврат свих вриједности. Препуштена на милост и немилост Бриселу, који је хушка на Русију. Да млати туђе глогиње.

Као на филму

Слудили су и закрвили тај несрећни народ до те мјере, да је премоћном већином себи за предсједника изабрао управо лика са тв-екрана. Веома популарног комичара – Владимира Зеленског, који је кандидатуру сам најавио у новогодишњем програму. Дакле тачно као из америчког филма из 2006, у којем „Човјека године“ глуми Робин Вилијамс.

Сад, након преко пет милијарди долара уложених у насилну смјену власти, Украјинцима треба дати још један путоказ. У још једној покретној слици, именом Чернобил, за коју ћемо без икаквог основа тврдити да је по нечему посебна и боља од било које друге из ове кухиње. (?!?)

Сви ми остали, поготово они који се не разумију у свјетску политику, а у умјетност још мање, треба да добијемо сублимирану поруку како је Украјина заправо данас спашена, а не уништена.

Све по полит-продуцентском шаблону

У свим америчким филмовима или серијама сличне продукције, постоје неизоставни мотиви:

Руси пуше. Пуше пуно, пуше стално. Све је код њих запуштено, прљаво и замазано. Ољуштено, олупано, старомодно. Доминирају земљани и сивомаслинасти тонови. Опште сивило и полумрак. Власт корумпирана и нехумана.

Надређени се са дартвејдеровским садизмом односе према подређенима, који им узвраћају ференгијевским полтронизмом. Појединац и његова слобода не значе ништа. Спас је искључиво у добрим, паметним људима, који гледају ка Западу и желе рећи истину о убилачком режиму…

Тако је и овдје, до степена комичности. Посебно уколико пратите серију од почетка, очекујући овакве мотиве. И сви су, до једног, ту.

Зато чуди да било ко, у било ком смислу, ову серију „пет пута сат времена“ издваја као умјетнички или бар занатски успјелу. Али да је макар само то. Чују се гласови како је „најбоља свих времена“, „ремек дјело“, „генијална“ и сличне поводљиве жвакорице. Већ је усијана вирална атмосфера у којој бар у нечему морате признати да је серија врхунска.

А није никако!

Реактор Чернобила исијава просјечношћу

Кадар је квалитетан, али празан. Фабрички недомишљат и школски неинвентиван. Директор фотографије унутар норматива, испод претпосљедњег поднаслова описаних.

Извјесна петица за труд би се могла дати напору да костимографски све изгледа историјски аутентично, што у америчким урацима који имају радњу ван САД – редовно изостаје. (Снимано у Литванији и Украјини).

Но, бар два пута насилно угуравање камиона из Другог свјетског рата у кадар са краја осамдесетих, све то уступа претјераном настојању да Руси дјелују старомодно. Ни једне Ладе Самаре, рецимо, па ни на улицама Москве. Ни код полиције. А производила се већ двије године тада.

Прича крајње индустријска, шаблонска, нацртна. Преполитизована, пренаглашене политичке агенде и патетичности „малог обичног човјека“, да се човјек запита да то се нијесу можда Американци борили за радничку равноправност и права жена у свијету…

Ради се о тако јадном продуцентском калупу, који од Русије и руског смисла за приповједање, узима само Чеховљев принцип клина на почетку скаске и човјека који се вјеша о њега на крају баладе.

Мада је Антон Павлович говорио о пиштољу.

О лажи је боље пјевао Хенри Ролинс

Цикличност овој причи даје приповјест о лажи, а све између је, са нагласком на рачунарски створену слику, односно специјалне ефекте, некада испод разине за произвођаче скупих сличица, као што је ХБО. Није баш до степена као кад се у Нетфликсовим урацима за главу хватате, јер видите како им је било јефтиније нешто банално нацртати на рачунару, а да то на крају изгледа катастрофално неувјерљиво. Али није ни пуно далеко.

Зато, понављам још једном, не могу се начудити људима који изричу неке епохалне оцјене у погледу серије, које се до краја године нећемо ни сјећати. Примјера ради, јер поређење дође некако најприљежније, једно десет свјетлосних година је боља серија Мрак (Dark). Боље приче, бољег и уконпонованијег сценарија, бољих кадрова, боље фотографије, боље (макар рециклажне) музике, бољег ретро угођаја и костимографије. Боље све.

Зашто нико није оволико запомагао о њеној „непоновљивости“ или бла, бла? О Чернобилу, зато, даље само са становишта производног плана и програма.

Је ли премашио норму?

Окидач за аутошовинизам

Можда је проблем што је Мрак серија на њемачком језику? Или што је отворено научнофантастична, или барем мистична; док Чернобил „описује стварност“, те му је склонија шира циљна група. Којој је лакше упасти у дмрежну хистерију, него што је то случај са Игром пријестола? У том случају и Истинити детективи (поготово прва сезона), много је боља серија од Чернобила по свим параметрима.

Можда, ипак, извјесни цивилизацијски паралелизам, а који се да повући између Срба и Руса, серији на домаћем терену обезбјеђује могућност аутошовинистичке идентификације. Односно, повећане увјерљивости страхота радијације на конзумента, у условима када од ње пате ликови који изгледају, живе, говоре и пишу много више као ви, него као они који серију праве. Хоће то, када лик по имену Валериј Легасов на суду каже „water“, а показује таблицу на којој пише „ВОДА“.

Овако како читате. И без превода разумијете.

Дотле се ишло у испуњавању ове расистичко-клеветничке поетике о руској техничкој инфериорости, демоде дизајну и запуштености; да чак и посебно опремљени хеликоптер (Ми-8/Ми-17) који раби генерални секретар ЦК СК СССР, Михаил Флекица Горбачов, није нагланцан опран и провјерен – већ је мусав, бљутаве боје.

Црвена буржоазија и ружичаста русофобија

Јесте да се то не уклапа никако у овдје наглашавано одударајући луксуз и деспотску безобзирност партијских апаратчика, али режисер Јохан Ренк се мора држати прописаног визуелног плана и програма.

Чак и у кабинету код Горбачова је све некако сфуцано, у полумраку и помало сиротињски, што нападно одудара од луксузног, царистичког бљештавила стубова из ходника-чекаонице у Кремљу. До сада је снимао углавном музичке видее и једну епизоду серијала Мртви ходе, па се из матрице не иступа.

Извјесно одступање је ипак начињено приликом посјете потпуно измишљеног лика Улане Комјук, код у луксуз огрезлог првог потпредсједника совјетске Бјелорусије. Она успјева да му каже да је она нуклеарна физичарка, а да је он прије садашње функције радио у фабрици обуће.

На шта он њој каже: – Јесте, радио сам у фабрици обуће, а сад сам главни. Те саркастично наздрави из кристалне чаше: – За раднике свијета!

Гаранине, Лукашенко један

Без обзира што је тај В. П. Гаранин упитне историчности, вама је јасно да се нишани на ововременог А. Г. Лукашенка, а да се нетрпељивост и гађење које у вама требају пробудити партијски дужносници треба бихевиорално наметнути као став ка читавом руском миру.

Дало би се полемисати колико и каквих филмова је снимљено о еколошким катастрофама у САД, те на који начин је ту посматрана класна борба, односно „обични мали човјек“ и „корумпирана власт“, али овдје је русофобија с намјером уткана у бинарни систем дјела.

Та агенда се најбоље исказује у говору старице коју војник приморава на евакуацију. У њеној причи о томе како су војске протутњале, а она остала. Да не намјерава сада бјежати од нечега што ни не види. Руски и њемачки војници се стављају у исту раван. Окупанти.

Такође, када Шчербин говори о томе како су у Чернобилу прије живјели Јевреји (користи термин Погром), односно Пољаци које је протјерао Стаљин, нуклеарна катастрофа се доводи у раван небеске казне за земаљске гријехе. И у оптужби директора КГБ на рачун Легасова „ви сте један од нас одавно“, да је спречавао напредовање јеврејских научника, отворено се Русима спочитава антисемитизам.

Сва домишљатост руских научника, ангажованост државних ресурса, хероизам грађана СССР да се посљедице што брже и коначније санирају, доводи се у везу искључиво са „обичним малим човјеком“, којег је партијски апарат приморао на саможртвовање због општег добра.

Русе треба заштити од сопствене технологије!

Заправо, испод читаве приче провејава стални амерички наратив како су Руси на ниском технолошком нивоу. Толико примитивни и нехумани, да остатак свијета треба да се заштити од њиховог неодговорног понашања.

Посебно од нуклеарних реактора (које извозе Ирану), јер у списку земаља угрожених радиоактивним облаком редом препознајемо оне које су примљене у НАТО, а мимо обећања о неширењу датог Русији. Сјетимо се силесије филмова о томе како неко из бившег СССР продаје нуклеарну бојеву главу, а они су ту да нас катастрофе спасу.

Сва та мржња и поспрд, слила се у виц који прича вођа рудара из Туле. О совјетској машини која је гломазна, пуно троши и сијече јабуку на три дијела. Умјесто четири, за шта је прављена.

Требате стећи дојам да су Руси први отишли у свемир пуком случајношћу и лудом срећом, односно да вам ни на памет не падне да региструјете чињеницу како НАСА већ осам година плаћа Роскосмосу да им вози астронауте у свемир, јер немају свемирски брод за то способан.

Зато у четвртој епизоди кључна реченица Бориса Шчербина:

Кад нијесмо могли да пошаљемо човјека на Мјесец, можемо бар да не пошаљемо човјека на кров (нуклеарке).

Наздравимо пелинковцем за крај

Ово је свакако превише приче о једном баналном серијалу, али то је просто одјек неаргументованих хвалоспјева, односно одбијања да се види подтекст врло прецизно диригованих порука које се шаљу бављењем другима. Једнако као за технологију, већ одавно на Западу Русима почињу приговарати и за рођену територију. У смислу да је Сибир баштина свих народа планете Земље, односно да је и након распада СССР, Русијa превише земље за само један народ.

Од оваквог напада морбидним идејама и тешким лажима на подсвијест сопствених грађана и оних широм свијета, Москва се неће моћи одбранити док не почне снимати филмове о Бици за Сијетл, или агресији на Србију или Ирак, убиству Мартина Лутера Кинга, Кенедија или Малколм Х-а. Али на све руском језику. Уз енглески у говору статиста и позадинским шумовима.

Кад смо већ код језика посљедња, судска епизода, зове се Вічная Пам’ять (заправо у оригиналу – Vichnaya pamyat’). Вјечнаја памјат на језику који зову украјинским, без обзира, односно баш намјерно, јер се у филму користио искључиво руски. Језик који је до распада СССР, као матерњи причало 70 одсто становника данашње Украјине, а војна хунта га је избацила из устава као Хрватска Србе 1991. године.

Сад чекајте нови сарајстански или аграмерски филм о Србима, па покушајте тада да причате како је то умјетност и нема везе са политиком.

На ово све, могу само да наздравим: – Живјеле Доњецка и Лугањска Народна Република!



14 КОМЕНТАРА

  1. POKOLJI ALBANACA
    Popis pokolja koje su počinile srbijanska vojska i policija tokom rata na Kosovu:

    -pokolj u Suvoj Reci — ubijeno 48 albanskih civila, među njima mnogo djece.

    -pokolj u Račku — 45 albanskih seljaka ubile su srbijanske snage.

    -pokolj u Podujevu — ubijeno 19 civila, uključujući ženu, djecu i starce.

    -pokolj u Velikoj Kruši — prema procjenama suda, u ovom su pokolju specijalne jedinice srbijanske policije ubile 42 osobe.

    Human Right Watch navodi da je ubijeno više od 90 osoba. Također, postoje izvješća o masovnom silovanju albanskih žena.

    -pokolj u Izbici – srbijanske snage ubile su oko 120 albanskih civila.

    -Drenički pokolj – ukupono je identificirano 29 žrtava pokolja.

    -pokolj u Gornjem Obrinju – 18 tijela je nađeno, ali je više ljudi ubijeno u pokolju.

    -pokolj u Ćuškoj — imenom i prezimenom poznata je 41 žrtva pokolja.

    -pokolj u Beloj Crkvi — 62 ustanovljene žrtve.

    -pokolj u Orahovcu — između 50 i 200 albanskih civila je ubijeno.

    -pokolj u zatvoru Dubrava – čuvari su pobili oko 70 albanskih zatvorenika.

    -pokolj u Pustom Selu – 106 kosovskih Albanaca pogubljeno je po kratkom postupku.

    -pokolj u Trnju – ubijeno je između 24 i 36 kosovskih Albanaca.

    -pokolj u Vučitrnu – srbijanska je policija ubila više od 100 kosovskih izbjeglica u blizini Vučitrna.

  2. Нисам гледао.

    Немам времена, па бих само поновио оно што сам више пута овдје написао, значи, ја бих волио да ми у Српској живимо под „диктатуром“ каква је код Лукашенка.

    Наиме, то је земља са нуклеарним оружјем,са очуваним стратешким гранама привреде,све под државном контролом, нема незапослених, то је држава са социјалном правдом за примјер.

    Елем, тамо је плата као код нас,има милионера, има милијардера, али сваки човјек достојанствено живи, од једне плате можеш платити стан и комплетну храну за четворочлану породицу, здравство је дословце на високом нивоу и бесллатно, школство исто, улаже се у одгој здраве нације,терени су на све стране, наравно све бесплатно, безбједност на високом нивоу, земља чиста, папирића видјети не можеш по градовима…………………………………

    О Русији не бих, али знам да су вијековима на Русију ударали и да су добили сви по „пичци“, тачка.

  3. Svaka čast za tekst. Pogledao sam seriju i sve napisano uočio dok sam gledao. Ovo što si napisao u tekstu mogu da razumiju samo ljudi koji razumiju trenutnu ( a i poslednjih 100 godina) zapadnjačku propagandnu mašineriju koja je u uskoj vezi sa političkim ciljevima i stavovima „zapada“.
    Isto kao što su u svim fimovima koji se odose na „kauboje i indijance“ svima su „u glavu “ stavili da su indijanci zli i najgori ljudi, a njihovi oslobodioci su kaouboji (koji su inače i genocid počinili) , tako rade i sa rusima kontinuirano….
    Svaka čast za napisano, mada će manje od 5% ljudi shvatiti ovo što si napisao …

    1. „mada će manje od 5% ljudi shvatiti ovo što si napisao“ …
      Ma, kakvi 5%? Moze biti manje od 1 promila da „shvate“ u stanju u kojem se nalaze. Samo ti i pisac ste na istim „talasnim“ duzinama. Zbog zagadjenja i ostalih sranja izvsite samoubistvo zajedno, jednom metkom, spasite covecanstvo. Postavite te osetljive glavudze jednu pored druge i neka pametniji povuce obarac. „Kauboji i indijanci“…. Moron bez prevare.

  4. Што би Гњурац рекао-нисам гледао, али ћу дати коментар о једном детаљу.

    Наиме, аутор у исту раван ставља Чернобиљ и Фукушиму.

    Чернобиљ је плод комунистичке трулежи, а Фукушима природна катастрофа.

    Наравоученије извуците сами…

  5. Ево, зар није истина да нема незапослених у Беларус, да је тако, најбоље свједочи од прије двије године порез од 250 евра на угурсузију, односно, порез за оне који неће да раде?

    По томе су као федерално Горажде, док се то у мојим Палама и регији могло десет пута лакше постићи, али да се питао „диктатор“ Никола Лазаревић- Лукашенко.

    Зар није истина да се од једне плате од 400 евра могу платити све дажбине и обезбједити храна за породицу?

    Зар није истина да имају изванредне услове за одгој здраве нације, наравно, све бесплатно?

    Зар није истина, за оне који нису били, да се нпр. у Минску не може папирић нигдје видјети на улици?

    Зар није истина……..?

      1. Cit’o u novinama 🙂 Kud ces bolji dokaz..

        Generalni problem na Balkanu je sto svi sve znaju.. A ako se usudis da posumnjas u neku tvrdnju, automatski si neprijatelj, ili neznalica, ili supak…

      2. Код зелене пицајзле није то проблем.

        Зелена пицјзла увијек има мишљење о свему, никад ништа конкретно, све он ће нешто некад …
        Оће курац попушити као што је и до сада пушио. Не може узети 1000 гласова у читавој БиХ, а сере дан ноћ.

        Он не зна на карти ни показати гдје се налази Беларус.

  6. Моја алтернативна, моје маце мало, сто ми се насло увлеђено због нецег?

    Ти „serbia“ пиши ћирилицом,тачка.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *