Чекајући

Након избора, обећања, радовања, промашених изјава и још промашенијих случајева, остала је наша свакодневица.

Пише: Јелена Деспот

Сива, монотона, нити много обећава нити наговјештава икакво радовање. Живимо тихо, по навици, аутоматски обављајући своје задатке и дневне обавезе и вјечито чекамо. Чекамо викенд, чекамо нерадни дан, чекамо понедељак, чекамо плату, чекамо бољи живот.

У међувремену и међупростору тог нашег чекања наши вршњаци у неким нормалнијим земљама свијета су нас давно претекли. У сваком погледу. У срећи, новцу, послу, виђеном, доживљеном. А ми и даље чекамо. Чекамо да се усудимо да стремимо ка бољем.

Наше дјетињсто је обиљежено распадом једне државе. Креирањем нових. Пушкама, сиренама, пуцњима. Смртима, лешевима, снајперима, гробљима и сахранама. Претекли смо вршњаке из развијених европских земаља. Док они о томе гледају у филмовима ми смо у томе живјели. И преживјели. А то нам је изгледа постао и мото. Да преживимо!

Након тих несрећних деведестих је било важно да су вам ближњи живи и здрави. Да имате какав-такав кров над главом, и да нисте много дужни. Да дјеца имају шта да обуку. Да школе раде. Опет ми бивамо закинути самим тим што смо имали луду срећу да се родимо на таквом географском простору. И опет смо се борили. И опет смо учили. Трудили се. Усуђивали се да мислимо да и ми можемо бити као тамо нека дјеца на западу. Да живимо од свог рада. Од стеченог знања. Од уложеног труда.

Како смо само глупи били.

Данас моји пријатељи који су имали очајно дјетињство, мало мање очајан пубертет живе углавном од помоћи својих родитеља. Како су ти исти измучени родитељи у стању да им помогну је енигма. Крпе се ту неке пензије, надокнаде, позајмице, кредити!
Они који раде чине то да би платили прескупе кирије и рачуне, обезбједили храну и углавном сваког мјесеца посуде новац од њихових малоборјних пријатеља који су запослени на неким бољим позицијама.

И зар то није туга? Да читава генерација људи из деценије у деценију све више пропада. Не развијају своје интелектуалне способности – јер немају новца, не баве се спортовима. Не посјећују позориште и биоскоп. Не путују. Не уче језике, јер мисле да су им непотребни. Маштају о неким бољим временима која ће за њих можда доћи.

Маштају о животу преко границе. Прате своје вршњаке који су се усудили да оду. Гледају како се смисао њиховог живота не врти око тога у коју партију ће се прикључити. Они не причају о политици. Они једу у ресторанима док ви већ трећи дан ручате паштету и живите за неке туђе идеале!

И није ово патетика, није кукање. Сигурно ће се наћи неки патриота који каже да треба да останемо. Али до када? Знамо ми да запад није мед и млијеко. Да смо тамо увијек туђи. И мора да се ради! Али може и да се живи, макар онај један мјесец у години када је годишњи одмор! Добар дио људи у нашој земљи ради тешке послове за мизерне или никакве надокнаде.

Моји пријатељи врло често сакривају од родитеља како живе и како преживљавају. Не желе да их оптерећују. Викендима када оду кући на лице ставе осмијехе и глуме срећу. Са својим пријатеима отоврено причају о томе колико је коме тешко. Колико чија плата касни. Коме нису уплаћени доприноси. Ко овај мјесец није могао да овјери здравствену књижицу. И нису ово моја испразна размишљања, да зауставим оне који ће одмах пожурити да ме критикују (јер је то оно у чему смн најбољи). Није нека фикција. Ја о овоме слушам сваки дан.

Ово је свакодневица нас који немамо тате да нам дају милионе, али без бриге немамо новца ни да се дрогирамо!