Чачак, Чачак, бањолучки рокенрол!

Ове коронарне, да не кажемо крунске 2020. године, сви путеви Музеја савремене умјетности Републике Српске воде у Чачак. То иде до те мјере страсно и обилно, да смо се запитали да ли је у питању заиста међуинституционална сарадња или приватни ангажман директора?

четвртак, 29 октобра, 2020 / 18:10

У свјетлу недавних дешавања у вези са отварањем, па повлачењем изложбе Милене Ивић „Шта да радимо са свом овом слободом“ у Галерији Плус Музеја савремене умјетности Републике Српске (у даљем тексту МСУРС), чему смо већ дали простора, а што готово двије седмице одјекује као изненађујуће жив скандал у домаћим умјетничким и културним круговима, који иначе углавном шуте као рибе.

Наградићу те – забранићу те

Посебно логичко мрштење и очигледно непоштење, огледа се у томе да је је управо МСУРС наградио аутора изложбе коју је сам повукао! (?) При том, провокативност тих радова према било коме, па и према хришћанству као таквом, сасвим је смијешна у односу на радове који су већ десетинама пута излагани за вријеме директоровања Сарите Вујковић.

Од Дејмијана Херста и Грејсона Перија, преко Милована Дестила Марковића до Радоша Антонијевића, гдје су потоњи, по скромном мишљењеу Фронтал.РС, имали бољу изложбу и радове од колега из Велике Британије, мада су дошли из (Највеће) Србије. За много мање паре и медијску помпу.

Разлоге прије да треба тражити у индукованој психози предизборне кампање, када су политички актери врло забринути за своје помињање у јавности, а они које су именовали на функције тешко параноични, него што се директорица уплашила протеста организатора турнира у стоном фудбалу, молитвених окупљања и помоћи социјално угроженим православним породицама, познатог као Баштионик.

Све је то додатно поткријепљено свједочењима о параноји и цензури, изнијетим од стране кустоскиње Маше Чавић и већ именоване умјетнице, што се такође у нашој духовној варошици, која не схвата да је престоница државе, ријетко дешава.

Стога смо се, не буди нам лијено, осврнули и на друге програме које у посљедње вријеме нуди МСУРС.

Сервис страних влада и директорке Сарите?

Фронтал.РС одавно извјештава да је МСУРС постао сервис страних амбасада и фондација. Садржаји који се излажу, готово по правилу су искључиво из земаља НАТО. Оне, не само да намјеравају укинути Републику Српску, већ ни у културној сарадњи нам не представљају никаквог пријатеља. А и предсједник, односно члан предсједништва нам је на црној листи код неких од њих.

У питању је искључиво једнострана размјена. Ако овакав оксиморон уопште има смисла. Они промовишу своју културу, а нашу не желе изложити под једнаким условима у својим земљама. Ријетко и уз велико можда, само индивидуалним симпатисањем или спонзорисањем умјетника-Невладинића. Евентуалним звањем на семинар, студијско путовање и сл. награде неког од особља МСУРС, што је њихова приватна ствар, а не државни интерес.

Као и у случају Бањолучког студентског позоришта, које се у сезони 2020/2021 опредијелило за Хитлера и духовни послух владиној агенцији САД – УСАИД; Република Српска даје простор, стручно особље, медијску подршку – док странци плате оно што је и очекивано када код некога промовишете своја културна достигнућа и ширите своју меку моћ. Транспорт дјела и хонорар за свог аутора?

Бивша амбасадорка САД која је Милорада Додика ставила на „црну листу“ Морин Кормак, и данас је радо виђен гост у МСУРС

Шта ту, уосталом, има више и да се „плаћа“, када су плате и остале потрепштине МСУРС обезбијеђене из буџета?

Шта је посао МСУРС?

Промоција домаћих умјетника је у другом плану, или се забрањује, али зато је за свој унитаристички рад у ликовној умјетности по тактовима политике Бакира Изетбеговића из Сарајева, награђен један Раденко Милак.

И то тако што Српску представља на Међународном бијеналу у Венецији, а да са „радом“ који је послат он по сопственом свједочењу има везе таман толико што је оправдање да се за њега као грађанина РС (односно државне заједнице БиХ) искешира 300.000 КМ из међуентиетског трезора.

При том се ради о „дјелу“ које нико није видио да гостује у МСУРС, мада би прво требало ту да се нађе, па тек онда у Венецији, ако је толико важно, уз то названим и код куће како доликује тој пропасти – енглеским језиком.

Читаоцима Фронтал.РС познато је да нам ова институција својим званичним саопштењима редовно нуди материјале под које качимо ознаке „Латиничење“ и „Азбукоубиство“. Но, овај пут је кључна ријеч назив града – Чачак.

У протеклих неколико година направљена је права редаљка пропагандних изложби непријатељских нам земаља, да је просто био шок када се ту појавио тако недвосмислено српски, па и србијански појам „Чачак“. Ем је мањи од Бање Луке, ем је у обичној и безвезној Србији. Уз то подсјећа на опанке и народњаке. Некако нам је сувише воњало на српство за уређивачку политику МСУРС то све, па смо се заинтересовали.

У Музеју савремене умјетности РС недавно је отворена изложба „Савремена уметност Чачка“, која, како наводе, обухвата радове 16 умјетника различитих генерација, сензибилитета и афинитета из Чачка и резултат је сарадње Уметничке галерије „Надежда Петровић“ и МСУРС успостављене кроз пројекат „Територија културе; „Како скренути са пута и наћи се на правом мјесту?“

Шта је више са тим Чачком?

Међутим, Чачак је, судећи према Фејсбук страници МСУРС, затрпаној објавама везаним за овај град, у овој институцији актуелан знатно дуже од ове сарадње и гостујућег представљања чачанске умјетничке сцене.

Одговоре нам нуди хронолошка линија Фејсбук странице музеја, са које 9. јуна 2020. године сазнајемо сљедеће:

„Muzejska savjetnica i direktorica Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske prof. dr Sarita Vujković izabrana je za ovogodišnjeg selektora 30. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku. Odabir Sarite Vujković za selektora od strane stručnog Savjeta Memorijala podrazumijevaće i pozicioniranje institucije Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske kao partnera u realizaciji ove prestižne manifestacije, te će tako kustos MSURS Mladen Banjac preuzeti dužnost asistenta selektora a grafički dizajner MSURS Nemanja Mićević biće zadužen total dizajn 30. Memorijala.“

Поставља се логично питање, да ли Бања Лука и Српска донирају ликовну сцену града Надежде Петровић и далеко моћније и веће Србије? Ако је тако, зашто се то не каже тако? Фронтал.РС би с поносом пренио једну такву вијест.

У најави на дмрежи Фејсбук поменутог догађаја, 28. септембра 2020. године подвлачи се сљедеће: „Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske je ove godine u fokusu Memorijala upravo zbog toga što je direktorica i muzejska savjetnica Prof. dr Sara Vujković izabrana za selektora ove bijenalne manifestacije“. Потом слиједи низ објава везаних за овај догађај, његову поставку, отварање, умјетнике, итд.

(Ово што на Фронтал.РС видите латиницу, посљедица је цитирања изворника и најбољи показатељ колико ова институција ради оно што јој је посао, поготово у смислу заштите оригиналних и аутохтоних српских обиљежја као што је језик и писмо.)

Из Чачка шум чипса

Изненађени овом количином информација везаних за Чачак на Фејсбук страници МСУРС и одушевљење мјестом које би се иначе сматралао тешком провинцијом, посјетили смо званичну интернет страницу Уметничке галерије у Чачку.

Посебну пажњу обратили смо на одјељак који се односи на Меморијал Надежде Петровић и његово 30. издање под називом „На југ, на југ! Идемо на југ!“, чији селектор је директорица МСУРС.

Тамо смо пронашли управо ту информацију – селектор изложбе је проф. др Сарита Вујковић, организатор је Уметничка галерија „Надежда Петровић“ Чачак. Но сам Музеј савремене умјетности РС нигдје се не помиње као партнер, нити је игдје присутан лого ове институције?!

Може ли догодине Косовска Митровица?

На крају се питамо сами, након затварања манифестације „Територија културе“ са које се, односно са радног мјеста, директорица мистично удаљила прије дискусије:
Да ли је у питању само вјешта и упорна ПР кампања МСУРС, пласирана као покушај камуфлирања приватног ангажмана директорице?

Присуство искључиво латинице, како у галантерији, тако и у саопштењима, али и избор учесника, указује на тај потпис у културном дјеловању. Ваљда да се не увриједе Монтенегрини са Цетиња који једини имају (наравно новокмпоновани) латинични грб институције. Да не кажемо логотип.

По свему досад наведеном и нама доступном, она је одабрана за селектора меморијала као индивидуа, што суштински нема везе са МСУРС као институцијом, нити његовим ресурсима очигледно употријебљеним у сврху реализовања догађаја који се не дешава у Бањој Луци, већ у Чачку.

Који сљедећи топоним ће нам се самонаметнути за финансирање и анализу, зависи од тога из којег ће града директорицу Сариту Вујковић зовнути да буде селектор, а не од (очигледно непостојеће) културне политике Републике Српске?

Важи. Ми смо ту и пратићемо. Нема ко други.



Коментариши