Буни се Исток и Запад

Дуго ме није било на Фронталу, због несреће коју сам претрпио. А можда је то за оне које овдје нервирам представљало и својеврсну срећу у несрећи. Било како било, неколико сам мјесеци провео у одузетости, како оној физичкој, тако и у оној у којој сам се, усљед терапеутских јавносервисних зрачења, напросто одузимао од среће и […]

Дуго ме није било на Фронталу, због несреће коју сам претрпио.

А можда је то за оне које овдје нервирам представљало и својеврсну срећу у несрећи.

Било како било, неколико сам мјесеци провео у одузетости, како оној физичкој, тако и у оној у којој сам се, усљед терапеутских јавносервисних зрачења, напросто одузимао од среће и усхићења што као просто биће живим у Бољем ентитету.

Но, сваки од мојих покушаја брондања или барем гледања политичких емисија, моји болнички цимери, иначе сјајни момци, енергично и демократском већином би одбацили, уз већ легендарно образложење да су сви политичари лопови и да се ту нема нити шта гледати, нити шта слушати, већ да се брига удари на весеље: запомагања уз јецаје старе ‘армунике, гарниране сисама и батацима којима се свакодневни јадац лијечи.

Тако сам дошао до спознаје да се ни живот у болничким институцијама ни по чему не разликује од овог нормалног, наизглед здравог, који све више, ма готово искључиво зависи од јавнобуџетских институција, тачније речено од примаријуса и осталих, у њима ангажованих ординаријуса и специјалиста.

И у којем народ и даље одржавају пјесма, свирка докле пара има, те сијевање голих гузица, у којем све више активног учешћа узима и само гледалиште, односно глодалиште костију са претходноизборних печења.

Наравно да још увијек има и сиса, али оне су резервисане за умиљату, па чак и постизборно- коалициону јагњад, којима ни по двије сисе нису довољне…

И тако…још једном и по ко зна који пут одлучим да се оканем политике.

И чим од ње дигох руке, Бог ми врати ноге.

Да на њима опет ходим и бродим, како-тако кадар стићи и утећи, и на овом страшном мјесту постојати и постајати.

И да посматрам још једно одузимање, које овога пута није снашло мене, већ уживаоце (чуј: уживаоце !?) борачких пензија и додатака.

С обзиром да се, како већ рекох, немам намјеру бавити политиком, не знам о чему се ради… или што би просјечно анкетирани ТВ гледалац изјавио: нисам одавде, не бих даље о томе.

Видим само то да је почео да се буни и Исток и Запад, чија је линија раздвајања на општу добробит избрисана у Брчком, те да се наново поврђује стара пословица према којој Србина ништа не боли изузев ударца по џепу.

Оно што ме у свим овим догађањима посебно радује, јесте чињеница да се то ради на традиционалан српски начин: мирно и достојанствено, а чиме незадовољници на најбољи начин доказују да су са пуним правом уживали у својим досадашњим мировинама.

А пуну истину о томе да ли се то постојећи систем превише уживио у оживљавање буџета или се наречени уживаоци иживљавају на систему, доживјећу да ми доживе и дочарају наши непристрасни јавни сервиси и остали независни медији, које, као такве, и даље треба нештедимице и на општу срећу и и благодат помагати, посебно онда када то највише затреба.

До тада ћу да мирујем и посветим се само себи: колика инвалидска пензија би могла да ми следује, и хоће ли је уопште и бити онда када и ја дођем на ред за наплату свога рада, како оног минулог, тако и онога који је мимо мене минуо свих ових година.