Буни се Исток и Запад

Дуго ме није било на Фронталу, због несреће коју сам претрпио. А можда је то за оне које овдје нервирам представљало и својеврсну срећу у несрећи. Било како било, неколико сам мјесеци провео у одузетости, како оној физичкој, тако и у оној у којој сам се, усљед терапеутских јавносервисних зрачења, напросто одузимао од среће и […]

понедељак, 19 марта, 2012 / 06:38

Дуго ме није било на Фронталу, због несреће коју сам претрпио.

А можда је то за оне које овдје нервирам представљало и својеврсну срећу у несрећи.

Било како било, неколико сам мјесеци провео у одузетости, како оној физичкој, тако и у оној у којој сам се, усљед терапеутских јавносервисних зрачења, напросто одузимао од среће и усхићења што као просто биће живим у Бољем ентитету.

Но, сваки од мојих покушаја брондања или барем гледања политичких емисија, моји болнички цимери, иначе сјајни момци, енергично и демократском већином би одбацили, уз већ легендарно образложење да су сви политичари лопови и да се ту нема нити шта гледати, нити шта слушати, већ да се брига удари на весеље: запомагања уз јецаје старе ‘армунике, гарниране сисама и батацима којима се свакодневни јадац лијечи.

Тако сам дошао до спознаје да се ни живот у болничким институцијама ни по чему не разликује од овог нормалног, наизглед здравог, који све више, ма готово искључиво зависи од јавнобуџетских институција, тачније речено од примаријуса и осталих, у њима ангажованих ординаријуса и специјалиста.

И у којем народ и даље одржавају пјесма, свирка докле пара има, те сијевање голих гузица, у којем све више активног учешћа узима и само гледалиште, односно глодалиште костију са претходноизборних печења.

Наравно да још увијек има и сиса, али оне су резервисане за умиљату, па чак и постизборно- коалициону јагњад, којима ни по двије сисе нису довољне…

И тако…још једном и по ко зна који пут одлучим да се оканем политике.

И чим од ње дигох руке, Бог ми врати ноге.

Да на њима опет ходим и бродим, како-тако кадар стићи и утећи, и на овом страшном мјесту постојати и постајати.

И да посматрам још једно одузимање, које овога пута није снашло мене, већ уживаоце (чуј: уживаоце !?) борачких пензија и додатака.

С обзиром да се, како већ рекох, немам намјеру бавити политиком, не знам о чему се ради… или што би просјечно анкетирани ТВ гледалац изјавио: нисам одавде, не бих даље о томе.

Видим само то да је почео да се буни и Исток и Запад, чија је линија раздвајања на општу добробит избрисана у Брчком, те да се наново поврђује стара пословица према којој Србина ништа не боли изузев ударца по џепу.

Оно што ме у свим овим догађањима посебно радује, јесте чињеница да се то ради на традиционалан српски начин: мирно и достојанствено, а чиме незадовољници на најбољи начин доказују да су са пуним правом уживали у својим досадашњим мировинама.

А пуну истину о томе да ли се то постојећи систем превише уживио у оживљавање буџета или се наречени уживаоци иживљавају на систему, доживјећу да ми доживе и дочарају наши непристрасни јавни сервиси и остали независни медији, које, као такве, и даље треба нештедимице и на општу срећу и и благодат помагати, посебно онда када то највише затреба.

До тада ћу да мирујем и посветим се само себи: колика инвалидска пензија би могла да ми следује, и хоће ли је уопште и бити онда када и ја дођем на ред за наплату свога рада, како оног минулог, тако и онога који је мимо мене минуо свих ових година.



0 КОМЕНТАРА

  1. Добро нам се вратио, Синиша!

    „те да се наново поврђује стара пословица према којој Србина ништа не боли изузев ударца по џепу.“

    Говорио сам ја да ће Срби и без позива ићи на улице, само кад им изостане која плата и пензија. Док му не дирнеш у новчаник, њему је битно само оно што има сад, а мало ко гледа у будућност. Већини је битно да им је данас добро, а небитно то што ће својој дјеци оставити дугове. Исто тако, Србин би за новац и дјецу правио и само на тај начин се може стимулисати наталитет. Чак и кад би лоли дао 5000 КМ за свако дијете, он би га без размишљања прави, без обзира што је то новац довољан тек за прву годину. Мало ко тражи дугорочна рјешења.

  2. Нема од те буне ништа, сви ће да брундају а када га позовеш на мирне демонстрације одмах се повлачи и кука: немој мене нека неко други!
    У том брундању ето нама локалних избора: голем шатор, врућа пива,ужегли ћевап, хармоника,певаљка дуге ноге и испале сисе а ту је наравно и незаобилазни вожд са својим репертоаром родољубивих пјесама и готова ствар.
    И полако ти са том твојом жељом за пензијом (мировином), прво заслужни а ти се мало стрпи,још 15-20 година и тада ће ти лично министар (и тада ђокица)уручити рјешење,уз подршку и тадашњег предсједника борачке ДРУГА панте.

  3. Синиша, ако поштујеш своје здравље, батали сваки додир са политиком. Пецање, ходање по природи то те мже спасити, ако милион и кусур Срба не могу себи и не желе себи помоћи, немој ни ти. Не вриједи. Пропушташ живот.Људска свијест је подмукла болест која је од Свевишњег дарована људима, па никада не знамо шта ће нам и коме служи, када увијек цмиздримо, нешто се боримо и болујемо. Природа за нас не постоји.

  4. Добро нам дошао назад, Синиша.

    Чини ми се да си у тексту на једном мјесту употребио израз „народ“, мислим да је, бар у контексту Балкана, примјеренији израз племе или балканска племена.

    Ево прилога…

    http://www.youtube.com/watch?v=D4trl8b8gy8