Бруцошијада без престанка

Када смо студирали новинарство, они највриједнији међу нама су већ на првој или другој години почели волонтирати или радити у новинским редакцијама. Пише Жељко Свитлица Неки су се већ тада жалили када чују какви су услови и колика је плата новинара. Наглас се изговарало: па зашто сам онда уписао факултет? За разлику од студената новинарства, […]

понедељак, октобар 26, 2015 / 09:31

Када смо студирали новинарство, они највриједнији међу нама су већ на првој или другој години почели волонтирати или радити у новинским редакцијама.

Пише Жељко Свитлица

Неки су се већ тада жалили када чују какви су услови и колика је плата новинара. Наглас се изговарало: па зашто сам онда уписао факултет?

За разлику од студената новинарства, већина њихових колега током студија не зна, не жели, или нема гдје да волонтира и стекне практична знања. Ипак, важније би било да знају бар одговор на ово претходно питање: зашто се уписује неки факултет?

Ових дана почела су предавања и нове масе новопечене студентарије стекле су назив бруцоша. Они који знају шта хоће да уче и шта хоће да раде – који добро знају шта их занима – знају одавно и шта ће студирати и на крају крајева шта ће радити.

Међутим, хиљаде дојучерашњих средњошколаца уписало се на факултете тек онако – да се нешто упише. Ако су се оклизнули на првом уписном року, потражили су на списковима неке друге смјерове на којима је било мјеста.

Уписи на факултете, бар у половини случајева, личе на одлагање борбе која ће свакако услиједити, а за то одлагање, нажалост, диплома може послужити само као изговор. Ускоро ће на листама бироа за запошљавање бити више десетина хиљада ”дипломираних” чији број ће се и даље повећавати.

Јер посла нема и неће га бити – то је сигурно.

Ту долазимо и до другог питања: зашто постоји тај огромни ”симулатор вожње” који сваке године усисава и гута младе људе и њихово вријеме у једној заједничкој илузији да се за нешто школују, и на крају их избаци из воза на истој станици гдје схвате (или не схвате) да нису напредовали ни за метар? И зашто је систем такав, ако већ постоји?

За овакво стање криви су сви, и факултет и држава, родитељи – који већ двадесетак година дјеци говоре: само ти нешто упиши, па ћемо видјети – а онда и дјеца која у 18-ој години тешко да су свјесна шта раде, гдје иду, зашто нешто чине и шта их чека.

Онда чујемо ово: “Држава ми је плаћала школовање, ако ми не обезбиједи посао, зашто сам јој био трошак?” . Ту је одмах и одговор: ни ја ни држава, укључујући и универзитетет, не знамо шта да радимо, развлачимо неиздрживу ситуацију и одржавамо привид о високом образовању живим.​ Сви заједно дувамо у једра.

Нажалост, већина средњих школа и многи факултети су вртићи за тинејџере и двадесетогодишњаке.

Продужени велики одмор док не зазвони за судар са стварношћу.



Оставите одговор