Бранкица Стојановић: Година у којој су побиједили људи

Важно је одмах на почетку напоменути да се у односу на претходне године, када су људи били ти које су побјеђивали они који се људима ни не зову, није много тога промијенило.

И ове године смо много пута побијеђени. Често, јер смо то дозволили, а богами често тога нисмо били ни свјесни. Ми људи к’о људи. Топлог хљеба, онлајн игара и покоја петарда крајем године и нама доста.

Али, ово је била и година у којој су људи спасили људе, спашавајући тако сопствено срце. Давали смо и оно што нисмо имали не очекујући баш ништа заузврат. Најзад смо нашли употребну вриједност лајкова, фејвова и ритвитова. Свака информација, сваки вапај нашао је неког ко је био спреман да чује. Многи од нас нисмо могли слагати вреће уз ријеке, али смо их пунили играчкама, одјећом и храном. Многи од њих могли су спријечити све то, али како бисмо онда ми сазнали колики људи можемо да будемо?

Ходали смо поплављеним улицама широм отворених срца не размишљајући о посљедицама, а санирајући посљедице нечијег немара. Комшија је најзад спасио комшијину краву да не цркне, а ми смо схватили да те три јакне које имамо у ормару за недајБоже, сад можемо дати онима којима је Бог на посљедњем мјесту.

И ако сте мислили да причам само о мају или августу, преварили сте се. Па знате ли ви колико је дјеце ове године спасила свака наша марка? Знате ли да је сваким четвороцифреним бројем који смо позвали, сваки појединац којег смо изабрали да добија петоцифрену плату и да покуша и да нама обезбиједи бар троцифрену, доказао да без нас није способан чак ни дјеци да помогне. Ми смо побиједили и оне које смо бирали да умјесто нас воде бар неке битке.

И док су ове године у моди биле бијеле чизме, возила са затамњеним стаклима, раскопчане кошуље мокре од шаторског зноја, обећања која су завршила у контејнерима па ни у њима више ничег нема, у моди је била и хуманост. Чини ми се да се назире могућност да ће је еволуција нашег живота у нешто боље могућа само ако јој додамо слово Р. У ваздуху миришу неке нове идеје и прегријани мозгови неких нових клинаца који се не боје да кажу оно што мисле, јер за разлику од оних који много причају без претходног размишљања, они напамет само рецитују Шантићеву Остајте овдје, прилагођавајући је данашњици.

“Остајте овдје, сунце туђег неба хоће вас гријати боље но што овдје грије,
горки су овдје залогаји хљеба, али баш нам твоја глад треба.”

У наредној години желим вам само да схватите да је важно да чујете оне који чују вас, да имате на уму да сте човјек свог живота искључиво и једино ви и да је свијет у којем живите, ваш мали свијет, посљедица само ваших одлука, прећутаних љености, прашине коју сте гурнули испод тепиха и убуђалог хљеба на који сте заборавили кукајући како сте гладни.

Заљубљујте се у мале ствари да би вам се догодиле велике. И кад се неко нечем добро нада, добро му се и деси.

Сигурно.