Бранкица Спасенић: Приватизација радничког незадовољства

Марија је касирка и ради у трговини. Уочи новогодишњих празника газда јој је уплатио минималац од 370 КМ на банку, а за још 100 КМ до цијеле плате, рекао је да јој "дође" до краја јануара.

У питању је плата коју је зарадила у септембру прошле године. Доприноси су јој посљедњи пут уплаћени, некад, средином 2014. године.

Марија устаје у пет ујутро, јер на радном мјесту мора бити у 6.30. Иде пјешке да не би плаћала гориво или карту за аутобус, јер би јој тај трошак могао укинути храну. Радно вријеме јој је до 15, али никад не излази прије 16 часова. Ради и кад су празници, јер газда каже да плату претходно мора зарадити. Једном му је одговорила да "прво оседла коња, па га узјаше", те је због повреде радне дисциплине "зарадила" казну од минус 20 одсто на плату и чир на желуцу.

Често, док се враћа с посла, она среће ријеке људи, које од миља зовемо "прекомјерна јавна администрација", како на крају радног времена излазе из републичких институција и агенција. Њој је јасно како су они доспјели у кожне фотеље у импресивним здањима, али је нико не пита за мишљење. Чула је да ти људи раде у складу са Законом о раду РС.

Кроз катодне цијеви јој је недавно поручивано да треба изаћи на улицу да те људе заштити, јер ако буде донесен нови закон, они неће уживати старе привилегије, које им је гарантовао дотадашњи. Она никад није добила спор због повреде свог радничког права. Не зна којем синдикату припада и зашто нико није дигао глас кад је радила као "неоседлан коњ". Марија, заправо, почиње да сумња да је она радник уопште.

Зато није учествовала у прошлонедјељним протестима организованим поводом доношења новог закона о раду. Она се спремала да на протесте изађе онда кад је речено да у РС 80.000 људи ради на црно. Планирала је да носи пароле кад је саопштено да је трећина радне снаге пријављена на минималац. Очекивала је да ће изаћи на улицу и онда кад се сазнало да око 60.000 радника у РС не може овјерити здравствену књижицу. Сматрала је да закон постоји и да те ствари нису у складу с њим.

Зато је престала да вјерује у колективни глас радничког незадовољства и искрене намјере револуционарног синдикалног субјекта, те постала дио невјероватног друштвеног феномена – приватизације незадовољства. У условима опште несигурности рада и апсолутне неизвјесности, она незадовољство носи около са собом, али му не пушта да изађе из радничког погона или круга породице.