Бранислав Радаковић: Власи на простору БиХ под турском окупацијом

Након што су Турци загосподарили подручјима Босне и Херцеговине, сточарско становништво ових крајева сврстано је у посебан сталеж слободних сељака, означени називом влах по угледу на средњовјековни сточарски сталеж.

недеља, 11 октобра, 2015 / 14:15

Иначе, Турци су по освајању српских земаља оставили многе институције које су биле прије њиховог освајања, а једна од њих је била и влашки сталеж.

Међу најранијим подацима о власима на просторима који чине данашњу БиХ, налазимо у пописном дефтеру Херцеговачког санџака из 1477. године, у којем је донесен закон за влахе Херцеговине. Дио тог закона каже:

„Закон скупине влаха вилајета Херцегова јесу ово што се наводи:

На дан који је по имену познат као Ђурђевдан дају они сваке године с куће на кућу једну филурију (златник), једну овцу са јагњетом или као вриједност тога 12 акчи, и једног овна или као његову вриједност 15 акчи. На сваки 50 кућа они дају 2 овна или као њихову вриједност 60 акчи. И на сваки 50 кућа један шатор или као његову вриједност 100 акчи. Осим свега овога кад буде поход, из сваких 10 кућа излази један коњаник под оружјем и на коњу учествује у походу. Пошто све споменуто буде извршено, они су ослобођени и опроштени од осталих намета.“[1]

Видимо да су њихове обавезе регулисане по управним јединицама на којима су се налазили, а које је организовала турска окупациона власт. Њихов положај, био је доста лакши и слободнији, него што је то био положај земљорадничке раје. Они су имали локалну самоуправу у својим селима и регијама, а њихове старјешине били су кнезови и њима подложни примићури. Њихов положај био је законом одређен. То се види из зворничке канун-наме из 1548. године:

„Пошто има раје из влашког реда поменутог вилајета која је убиљежена на харач, то, како од старине имају примићуре и кнезове, примићури помажу да се прикупи харач и уведени намети и овчарина од раје која станује у њиховом селу и постали су одговорни за штету причињену томе добру.“[2]

Из наведене канун-наме поред улоге кнеза и примићура у влашкој самоуправи, види се и да власи спадају у посебан друштвени ред, односно сталеж, а ово је значајно из тога разлога што дефинитивно побија оне теоретичаре који тврде да су власи неки посебан народ. Нарочито су хрватски правашки идеолози из XIX вијека, али и савремени политичари и неки историчари из Хрватске, али и из федерације БиХ па и Црне Горе, износили теорије како је српска национално-црквена акција у другој половини XIX вијека, влахе на просторима БиХ и Хрватске агресивном пропагандом претворила у Србе. Најјачи демант ових шовинистичко-псеудонаучних конструкција јесу баш овакви турски законски акти који знају за „влашког реда“. Шта више, чак има примјера када се влашки ред на неким подручјима укида, и дотадашњи сточари прелазе у ред раје-земљорадника. Тако је нпр. тридесетих година XVI вијека власт укинула влахе у Крушевачком санџаку и претворила их у рају. Ово се види и из једне забиљешке у дефтеру тога санџака из 1536. године, која се односи на нахију Загрлата. Дио те биљешке гласи:

„…Власи из Смедеревског санџака су дошли и настанили се на поменутим мезрима…. Послије је господин Кемал ефенди, када је пописивао Смедеревски санџак, записао као рају поменуте влахе, на земљама на којима су обитавали.“[3]

Када је ријеч о исламизацији ових простора, српске сточарске масе биле су погодне за исламизацију, јер су живјеле по планинским областима, гдје је црква била слабо организована, и гдје је било слабог изгледа за напредак у друштву становништва планинских предјела.[4]Још један од разлога преласка влашког становништва на ислам, јесте и њихово ангажовање у војним структирама османлијског царства, гдје су долазили у додир са исламом и могућем напредовању у случају примања државне вјере.[5]

Занимљиво је да су Срби који су примили ислам, и касније се удаљили од свога српског поријекла, називали своје сроднике и православне и римокатолике власима. Чак и данас муслимани у БиХ када желе погрдно да ослове неког Србина називају га влах.

 

[1]Бранислав Ђурђев, Милан Васић, Југословенске земље под турском влашћу (до краја XVIII вијека), Источно Сарајево 2005, 109.

[2]Исто, 110-111.

[3]Милан Васић, Исламизација на Балканском полуострву, Источно Сарајево 2005, 213.

[4]Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Београд 2008, 67.

[5]Исто, 68.



0 КОМЕНТАРА

  1. I opet,

    dajete prostor nedoučenom studentu da kasapi historiografsku građu paušalno vadeći citate iz dokumenata koji su izvorno na turskom. Profesor Branislav Đurđev, vrsni osmanista sam je pisao o tom problemu kao i o tumečenju termina primićura i knez po predosmanskom i osmanskom pravu.
    Ovdje je problem što se status hercegovačkih vlaha starosjedilaca, u to vrijeme već naklonjenih više pravoslavnom ili katoličkom bogosluženju, ali nesklonih svetosavskoj varijanti pravoslavlja pokušava protegnuti i na Vlahe koji dolaze kolonizacijom pri čemu su smederevski vlasi opet tek jedan od rukavaca doseljavanja već slaveniziranih vlaha.
    Tako će i procesi islamizacije kod hercegovačkih, smederevskih i drugih vlaških kolonizatora u Bosnu teći različito što je opet tema koja nipošto nije za ovakve tekstiće.

  2. to da su Vlasi bili isključivo stalež itd.. više ne pije vode ni u bajkama..

    a u samoj Srbiji već djeluje Nacionalni savjet Vlaha…pa to sa njima malo proćaskajte…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *