Дани(ј)ел Симић

Босански лонац скухан у Казанима

Градоначелница Блискоисточног Сарајева, као вијесник политике нових генерација, прво је истисла испушеног Богића Богићевића, показавши да Сарајстану чак ни такви самозвани Срби и њихове заслуге, не значе ништа. Затим одбила иницијативу Љубише Ћосића, градоначелника Источног Сарајева, да уклони натписе који читав српски народ проглашавају злочиначким.

субота, 9 октобра, 2021 / 13:12

Ништа неће мијењати, одговорила је, јер тамо пишу "историјске чињенице".

А чињеница је још нешто. На путном правцу од Сарајева до Бање Луке, кроз Тамни вилајет нема ниједан путоказ гдје се налази други град по величини у, како би они рекли, сувереној и недјељивој БиХ. Понављам то, не само јер је неком увијек новитет, већ јер најбоље описује лажне приче о помирењу, суживоту и чињеницама из доњег тока Миљацке.

Татрљајући љигаве фразе о мултиетничности и мултикултуралности, предано се води рачуна да домицилно становништво Ефбиха, а поготово странци који се затекну у Изетбеговића Калифату, немају свијест о постојању Бање Луке. Чак и у саобраћају.

Тај образац, сви као један, слиједе и ефбиховски медији. Зову као саговорнике људске опушке, без икаквог угледа и упоришта у Српској. Невладиниће на калуп Богића Богићевића.

Због туриста из Србистана, постављен је путоказ на скретању за хотелски комплекс на Влашићу. То је и данас једини знак да постоји град по имену Бања Лука, на читавом потезу од Башчаршије до Кнежева. На ушћу Врбање у Врбас, пак, путоказ о томе гдје је Сарајево стоји у самом центру града.

Таква врста диспропорције у базичном уважавању егзистенције овог другог, ништа није сметала исто тако новом, исто тако младом градоначелнику Бање Луке. Одмах је полетио да у име свих нас први понуди "руку помирења" и зовне у посјету Бењамину Карић. Умјесто да то уради она, посијавши успут и путоказе.

Након емотивног сликања, страсног грљења, још сликања и патетичних изјава о помирењу и новим вјетровима који дувају кроз њихове позадине у фотељама, услиједило је још мало сликања. Крај импровизоване, на брзу руку склепане чесме. Три дихидроген-оксид брабоњка са славинама, без консултације струке и јавне расправе, свечано су промироточила Бењамини у част.

Она је, заузврат, послије Бање Луке, посјетила естрадни полигон за антисрпске маневре у Поточарима. Јавила, потом, да је јако разочарaна и погођена негирањем "геноцида у Сребреници" од стране Градског Сина Драшка.

Станивуковић, који се није појавио дан раније у Братунцу, на комеморацији српским жртвама Подриња, добио је отказ за присуствовање скоковима на Старом Мосту у Мостару. Као резултат пружене руке, дакле, имамо вандализован јавни простор у центру Бање Луке, док је Сарајево наљућено прекинуло сарадњу, без обавезе да узврати било чим.

Такво подастируће понашање је типично за јавне личности српског свијета. Посебно у Србији. У Београду своју земљу најчешће називају Балкан. Ако већ не "ови наши простори" или "бивша Југа".

Уколико би у народњачкој пјесми нешто било "кафана у Србији", а не "кафана на Балкану", то би сигурно увриједило "душу балканску". А она је, ето се испоставља, нешто сасвим супротно од "српске душе". Балканска се јако вријеђа, ако се српска уопште помиње.

Српске душе су увредљиве и за младу градоначелницу Сарајева. Похвалила се да је лично написала ријечи које ће бити уклесане у спомен камен над јамом Казани. За разлику од "српских злочинаца" који, као "историјске чињенице", ресе спомен плоче на Вијећници, у улици Васе Мискина, на Алипашином пољу… на Казанима неће бити "муслиманских злочинаца". Али жртве су подешене као "грађани Сарајева".

Страдали су у трагичним и никад прежаљеним околностима, само зато што су "грађани Сарајева". Не што су били Срби. И убио их је непознат нетко.

Нема ни ријечи о томе да је то само 17 ексхумираних српских душа, од 3.500 именом и презименом пописаних Срба, који су нестали у грађанском и секуларном Сарајеву за вријеме рата.

Ова епизода изнова поручује како "заједничка будућност" из Блискоисточног Сарајева предвиђа да добровољно покусамо "босански лонац" од костију и меса наших сународника и предака. И још кажемо хвала. Будемо добри, јер ћемо иначе завршити као они.

Након овогодишње епизоде из локалне режије, нико и никад више нема право да "први пружа руку помирења" Сарајстану. Јер чак и ако смо Срби, нијесмо људождери!

Фактор магазин/Фронтал.РС