Боро Капетановић: О рату су највише писали издајници и дезертери

У рату сте, као и толики други, изгубили завичај. Да ли сте успјели да га поново пронађете, макар и у поезији?

Нисам. Кад пишем о завичају не недостају ми речи, већ завичај. Осјећам се као риба која живи на дрвету. Једно време моје једино женско друштво биле су краве и гладне мушице по избегличким кућама. Тај вагон мрака не може се фотографисати, нити описати без страха и панике. Знао сам: ако је поштење једина озбиљна ствар у животу, онда је писање једина неозбиљна ствар која је поштена. Оно што сам имао да кажем о рату, налази се у песмама. Остало је чисти вишак.

Па ипак, иако сте цијели рат провели скачући са линије на линију, о рату нисте много писали. Зашто?

Нико од нас у рат није отишао по ордене и медаље, по пони бицикле и кристалне лустере. Нити да се удебља, нити да се сунча. Нити да се прави важан у униформи. Нити зато што смо некога мрзели, вјеруј ми. У рату је од суза, па марак оне биле и златне, слаба вајда. Онај који је оне зиме видио лед од људских суза, који је ров крпио месечином, а копао виљушком, који је велику нужду обављао лежећи, који ти је по највећем мраку показивао слику детета и жене, који је доручковао минско поље, ручао куршуме, а вечерао ватру из "бровинга", који је, у приколици теретног камиона, ишао на фронт и певао "Три ливаде, нигде лада нема", који је своје следовање хране делио са изгладнелим псом – он зна да срећа нема укус меса, него укус рова. Зато сам, када сам већ и писао о рату, углавном писао о рововима.

Недавно сте били у најужем избору за награду "Скендер Куленовић", али Вас је она ипак мимоишла. Како се осјећа писац када не добије награду?

Да ли је Меси био најбољи прошле године? Не знам, можда и није, али ипак. Највише ценим оне који награде одбијају. Мало мање оне који их примају ретко и нередовно, остали, у које убрајам и себе, лепо су васпитани момци који пре свега због лепог кућног васпитања нису били у стању да одоле. А кад су схватили да се посебан може бити и на други начин, већ је било касно. Кад их добију, културно кажу: "Хвала".

Да ли тренутно, барем што се културе тиче, живимо у друштво аматеризма и дилетантизма?

Највише кукају они који имају најмање разлога за кукање. Кад виде ко све кука, они што би баш требали кукати – не кукају. Срамота их. Сад је у моди да када ти је никако, кажеш да ти је супер, а кад ти је супер, кажеш како горе не може бити. Нас не брине што смо неписмени, него што смо сиромашни. Овај народ теже подноси ако му нестане картица за мобилни телефон, него слобода. Ако је и имао некакав стил живота, данас је и без њега остао. Верујем да му је тешко. Али то не значи да има право да се будалеше!

Наше су вриједности, дакле, у потпуности поништене?

Колико год да се данашњи човјек труди да постане магарац и колико год да је модерна цивилизација тог човека обогаљила и колико год све изгледало безизлазно, песник овога времена не сме сметнути с ума да се спас од Свевишњег не тражи мобилним телефоном, да Свети Петар нема страницу на интернету и да Богородица не пева на "Пинку".

Често сте говорили да се недаровити први позивају на услове у којима живе и стварају. На шта сте конкретно мислили?

Правом коњу не требају прапорци. Ни правом песнику услови. Услови су за манекене и балерине. Када је настајао "Еп о Гилгамешу" није било услова. Какве је услове имао Хомер када је смозгао први стих "Илијаде"? Шта је са условима Фјодора Михајловича када је записивао "Записе из мртвог дома"? Када је писање у питању, некоме је услов и лога испод жалосне врбе, а некоме ни Луј XVI не може помоћи.

Да ли је умјетност у Републици Српској страдала? Постоји ли она још увијек? Препознајете ли насумичне бљескове?

Сви певају, а поезије никад мање. К’о луди Симо у добош и даме и домаћице, и димњачари и дрвосече, све ударило у певанију. Али поезије није цепање дрва. Секиру у руке, па удри. Нити кречење штале. Четку у руку, па мажи. Да је до плетења приглавака, моја покојна баба надмашила би Шекспира. А кад би било само до инспирације и маште свака би ученица Више туристичке натпевала Неруду. Свакој уцвељеној удовици која нешто сримује склони смо посведочити божански дар. Права песничка олимпијада. Шљамизам. Са друге стране, сви траже паре да би постали уметници. Постаните ви, господо, уметници, па ћете добити паре.

Колико је за такав "поредак ствари" крива критика?

Кад би овај народ што чита "Спортске новости", "Глорију", "Свет" и "Скандал" знао колико је срећан што не чита књижевну критику у Српској!

А власти? Они којима је посао да чувају културу у Српској?

Приметио сам да наши радници у култури више брину о плати и годишњем одмору него о култури. Зараде ли они те паре? Моје је мишљење да их добијају више него што их зарађују. С те стране они нашем Министарству за културу морају бити захвални. А нису. Углавном су то људи подједнаког незнања. Допуштено им је да раде шта хоће и како хоће. А не знају ни шта хоће ни како хоће. Па онда обично буде како испадне. А испада тако да су незадовољни и они и њихови потрошачи. Сваку добронамерну опомену доживљавају као личну увреду. Резултат њиховог рада јесте резултат наше културе.

Каква је култура која настаје из таквог односа власти према умјетности?

У овој нашој назор култури оно што нам се сервира као елитна култура последње је смеће соц-реализма. Оно што су некад радили сеоски ђилкоши по домовима културе данас гледају љубитељи "Касандре" у позориштима. И аплаудирају. Књижевницима на књижевне вечери више не долази ни најближа родбина. Троше се силне паре на веома погрешне доживљаје. Телевизија приказује будале у свим правцима. Нема кривца, а све криво. Питаш човека шта је по занимању, а он ти каже: "Власник!" Шта ради човек "Власник" и где је учио школу за то – питај мајку Божију.

Дакле, ваља бацити оптимизам?

Питате ме, дакле, да ли има места оптимизму. Има, али само у овом случају: када је двадесеттродогишњи Миле дошао у суботње преподне да обрије свог деведесетпетогодишњег прађеда Милуна, овај у по бријања погледа у праунука и рече: "Миле, ко ће мене бријати када ти умреш?" Ја ништа оптимистичније у животу од овога нисам чуо.