Боривој Довниковић: Шта хоћеш да кажеш својим филмом?

Боривој Довниковић је уз Душана Вукотића и Недељка Драгића оснивач чувене загребачке школе цртаног филма и жива легенда карикатуре и анимације. „Загребачка школа цртаног филма“, под тим именом била је позната у цијелом свијету, креће са великим достигнућима већ почетком педесетих година, а прво заједничко дјело био је филм „Велики митинг“. То је био почетак […]

субота, новембар 3, 2012 / 12:52

Боривој Довниковић је уз Душана Вукотића и Недељка Драгића оснивач чувене загребачке школе цртаног филма и жива легенда карикатуре и анимације.

„Загребачка школа цртаног филма“, под тим именом била је позната у цијелом свијету, креће са великим достигнућима већ почетком педесетих година, а прво заједничко дјело био је филм „Велики митинг“. То је био почетак сталне производње цртаног филма у Југославији. Покојни Вукотић касније је добио Оскара за филм „Сурогат”.

Са Довниковићем, популарним Бордом, разговарали смо током Фестивала анимираног филма у Бањој Луци, гдје радо свраћа, не само због фестивала већ и због других уживанција, као што је рецимо, чоканчић ракије испред нас.

– Био сам овдје неколико пута и ово је свакако добра ствар за Бању Луку. Сваки фестивал мора напредовати нон-стоп и сваки фестивал пред собом мора имати циљ да буде Кан или Венеција. Мора се ићи напријед без обзира на кризе и резање трошкова.

Какав је овај наш фестивал у односу на неке друге које посјећујете?

Ја овај фестивал волим, а сваки фестивал зависи од људи који га воде. Овај фестивал воде паметни и добри људи који знају шта је анимација и шта фестивал треба да има. С друге стране, сви фестивали имају проблема са финансирање и морају се сналазити са оно мало пара што добију. За фестивал је битно да има доста пратећих програма, а главно питање фестивала је питање публике. Ове године у Бањој Луци долази мало публике и било би реално да је та сала пуна, а поготово када су били пратећи програми.
Нешто се мора учинити да људи почну долазити, а велику улогу ту може одиграти телевизија.

Гдје је анимација данас у односу на оно неко „златно доба” у прошлом вијеку?

Све више се скреће у комерцијалност, поготово велики фестивали. Вјероватно их тјера потреба за новцем јер држава нигдје не даје превише. На таквим фестивалима нису важни аниматори и умјетници, важни су велики продуценти. Често важи правило „производња и умјетност анимације”, aли умјетност би морала бити прва ако хоћете имати праву анимацију, а онда се са умјетношћу улази у праву комерцијализацију.

Некада је умјетност била на првом мјесту?

Може се рећи. И поред недостатка услова који постоје данас ми смо се дружили и мијењали искуства. Данас постоје неке нове и велике зграде, али нема оних малих простора гдје ћемо попити кафу и ракију и попричати.

Шта је за анимацију значио уплив компјутерске технологије у сам процес стварања анимације?

Ја то не користим, а служим се класичним методама анимације, а није ми ни вријеме да се уплићем у то. Користим се рачунаром и пишем писма, али компјутерска анимација – не. Мислим да је рука јако важна. Данас се анимацијом баве људи који нису ликовањаци, цртачи, чак ни аниматори. Можда је то у реду? Резултате видимо – данас не бих стао ни иза једног филма. Ја видим да је то генијално анимирано и да добро изгледа, али не знам о чему говори!? То је невоља нове анимације.

Маса људи се може бавити анимацијом, ако зна користити алате, није ликовњак ни умјетник, али њега то занима и иде на фестивале. Фестивалу су претрпани филмовима који су без циља и без смисла. Шта пише у сценарију? Шта си хтио рећи? Тога нема – само изванредна анимација.

Млади људи се баве анимацијом?

Све више, поготово јер је свуда дошао компјутер, а млад човјек брзо научи технику и може с тиме да се бави.

А цртање, старе технике?

То је већ мање. А и ти који су цртачи су опсједнути јапанским филмом. Шта то значи? Па направи свој филм.

Како сте ви ступили у свијет цртања и анимације?

Ја сам прво био карикатуриста, а онда сам ушао у покретање анимације јер сам хтио оживјети своје цртеже и анимацијом дати поруке које сам давао кроз карикатуру. Можеш бити сликар па цртати дивну атмосферу, пренијети угођаје. Не видим трећег начина.Одушевљаваш се техником, а не знаш зашто то радиш?

Да ли још увијек анимирате?

Не, јер не можете баш у 80-ој години анимирати јер то захтијева сједење, али карикатуре цртам. Дан-два ми треба за кариктатуру, сада цртам за Новости које издаје Српско национално вијеће у Хрватској. Цртам дјечији стрип за лист „Бијела пчела” у Ријеци (ћирилични, прим. аут.), али и то су обавезе које ми баш нису лаке. Треба то смислити, па нацртати…

Да ли је карикатира потпуно изумрла у новинама?

То је тачно. У Србији рецимо имате Коракса, који се још увијек држи, али не морају све карикатуре бити као Кораксове, битно је да оне третирају проблеме. Нема више Керемпуха, некадашњег Јежа, и није то као што је некада било. Без обзира што смо ми некада били ограничени. Мени није сметало што ја нисам смио говорити о Титу, јер смо имали довољно проблема који постоје и данас. Карикатура може више рећи него чланак у новинама. Да људи касније причају о томе, а мој задатак је и да их насмијем.

Ни у стриповима тога више нема, цртачи цртају споменике сами себи, које ће на крају видјети десет људи. Карикатира у свако доба, а поготово у кризним временима има своје мјесто, али не иде, не иде, не иде…



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор