Борис Малагурски: Кад ћу се борити ако нећу сад?

Некада су се млади много више борили против неправде, некада су млади, поготово студенти, били на челу борбе за промене система, а сада, нажалост, све више младих само гледа како да се што боље уклопи у већ постојећи систем. Филм „Тежина ланаца” који покушава објаснити шта се стварно десило са Југославијом и Србијом требао је […]

среда, новембар 28, 2012 / 11:58

Некада су се млади много више борили против неправде, некада су млади, поготово студенти, били на челу борбе за промене система, а сада, нажалост, све више младих само гледа како да се што боље уклопи у већ постојећи систем.

Филм „Тежина ланаца” који покушава објаснити шта се стварно десило са Југославијом и Србијом требао је бити приказан и на чувеном Кустендорфу али је „виша сила” то онемогућила, прича Борис Малагурски, тренутно најпознатији српски режисер документарних филмова, док се у Србији приказује његов трећи филм „Претпоставка правде”, који се бави још једним контроверзним случајем – смрћу Бриса Татона у Београду.

Малагурски, прије свеа борац за истину, а онда режисер, стигао је и да активно учествује и организује „Шетњу за поносну Србију”, у помен стоте годишњице Кумановске битке. До Републике Српске стигле су оскудне информације о тој шетњи, за разлику од неких других шетњи, шта нам то говори о овом тренутку – вијек од ослободилачких ратова?

– Замислите да се у време док је Србија била под турском окупацијом организовала шетња за слободу Србије. Осим што би таква манифестација била угушена, можда и у крви, политичка елита би дала све од себе да се вест о томе никако не прочује, не би ли инспирисала друге људе да предузму нешто како би се изборили за слободу. Мислим да сама чињеница да овај наш догађај уопште није пропраћен у „мејнстрим“ медијима говори о томе колико слободе заправо имамо. Данас можемо да говоримо шта хоћемо, али има ли начина да дођемо до људи који то треба да чују? Ако смо слободни, зашто некоме смета да се сећамо времена када смо се за ту слободу и борили?

Ваш филм „Тежина ланаца”, приказан је недавно и на Радио-телевизији Републике Српске, међутим никако да га прикаже Радио-телевизија Србије. Постоји ли могућност да се такво што деси и докле је стигла иницијатива „позивања Тијанића”?

Ради стављања приче у контекст, мора се рећи да је генерални директор Радио-телевизије Србије Александар Тијанић мени лично рекао да је филм „Тежина ланаца“ добио позитивну оцену. То значи да филм може да се емитује на РТС-у, јавном сервису свих грађана Србије. Међутим, после је изнео једну неистиниту чињеницу, а то је да је филм претходно већ емитован на Хепи телевизији, која такође има националну фреквенцију. Хепи ТВ је емитовала пар инсерата из филма током интервјуа са мном у емисији Ћирилица коју води Миломир Марић и имам документ Хепи ТВ у којем јасно пише да та телевизија никада није пустила цео филм. Зато смо и покренули акцију „Зови Тијанића“ у којој позивамо све грађане да позивом на број кабинета генералног директора 011/321-2200 обавесте Тијанића да је његов разлог за непуштање филма нетачан и да траже да јавни сервис који је власништво грађана Србије испоштује вољу народа. Такође је важно напоменути и да РТС-у нудим филм бесплатно, с обзиром да сам добио велику подршку Програмског архива РТС-а и пре свега господина Милете Кечине.

У овом филму се обухватате доста велики временски период, објашњавајући све што се десило Југославији, и Србији касније. Ту је мноштво података, саговорника, слика, и све то сабрано на многе људе на овим просторима дјелује терапеутски, ако знамо шта нам се све у овим посљедњим деценијама сервира као „истина”. Може се рећи да се ви у овом (и другим филмовима) бавите истином. Тешко ли је, поготово за младог човјека?

Није тешко оно што се мора. Кад ћу да се борим за истину и правду ако нећу сада кад сам млад? Знате, некада су се млади много више борили против неправде, некада су млади, поготово студенти, били на челу борбе за промене система, а сада, нажалост, све више младих само гледа како да се што боље уклопи у већ постојећи систем. Пре само деценију, две, било је „кул“ када је неко одметник, када се бори против јачег, а сада као да је сви више „кул“ бити конформиста, клањати се већој сили, док су остали етикетирани као „екстремисти“, „националисти“, „фашисти“, итд. То је веома забрињавајуће. Старије генерације су уморне од борбе, а млади се боре против себе. Многи ће до последњег даха бранити систем који их уништава само у нади да ће их они при врху препознати и пригрлити, те да ће се издићи изнад других. Када тај начин размишљања искоренимо и усадимо здраву идеју да треба да гледамо и интерес шире заједнице, а не само лични интерес, биће нам боље.

Како су људи у Сједињеним Државама или Канади реаговали на филм и какав је ваш утисак о ономе што они мисле и знају, с обзиром да су били циљна група на коју се дјеловало пропагандом о којој говорите?

Американци и Канађани, па и Аустралијанци, веома су позитивно реаговали на филм „Тежина ланаца“, јер филм и јесте снимљен по њиховом укусу што се тиче стила. Када је садржај у питању, многи су били изненађени што се реалност толико разликује од онога што су имали прилику да чују у њиховим медијима. Ипак, велики број људи на западу је заборавио причу којом им се испирао мозак у вези са распадом бивше Југославије током деведесетих, те је сада право време да их освестимо нашом истинитом причом.

Филм је био позван на „Кустендорф”, али је позив отказан.Да ли сте сазнали зашто?

Када сам питао организаторе због чега је позив отказан, само сам добио одговор: „Није до нас“. Друге информације немам.

У „Тежини ланаца” објављен је документ из 1984. године са потписом Роналда Регана, чији садржај потврђује тезу да је главна мета западних сила била југословенска економија а да је рат само био средство за постизање циља. Међутим, рат је готов, економија је уништена (и даље не сва). Шта је рјешење, кокретно за промјену у Србији и како да се сви ми овдје почнемо бавити само собом, поред мноштва медија и утицаја који то не дозвољавају. И наших и спољних?

Прво морамо да се позабавимо укупним спољним дугом Србије, који се полако али сигурно приближава цифри од 40 милијарди долара (читава Југославија је била задужена око 16 милијарди непосредно пред распад). Мислим да би било паметно следити пример Еквадора у којем је формирана комисија која је истражила на који начин се држава задуживала и да ли је дуг поштен. Ако би се откриле неправилности, могли бисмо прогласити део дуга „непоштеним“, а други део отплатити како знамо и умемо. Мислим да има доста тајкуна у Србији који не плаћају порезе, те кад би се увео ред и кад би се ти људи процесуирали, лако бисмо дошли до пара које су Србији очајнички потребне. Једино без дуга можемо да напредујемо, све остало је ропство. Али то није лако. Огромне силе желе да нас држе у шаци. Ипак, има примера држава које су успеле да се колико-толико ослободе. Па чак и ако то не узмемо у обзир, што не бисмо баш ми били први који ћемо се извући из канџи неоколонијалне глобализације?

У РС смо мали прилику да видимо трејлер за филм случају „Татон” (Препотставка правде). Докле сте стигли са приказивањем овог филма и постоји ли могућност да он буде приказан на некој од телевизија са националном покривеношћу?

Претпоставка правде, филм који смо режирали Ивана Рајовић и ја, бави се страдањем француског навијача Бриса Татона у Београду 2009. године током туче навијача Партизана и Тулуза. 14 младића је осуђено на укупно 123 године затвора за убиство Татона, пар година више од деветорице из Гњиланске терористичке групе која је убила више од 30 српских цивила 1999. године. Међутим, не постоји ни један материјални доказ да је неко заиста убио Бриса Татона, већ сви докази упућују на то да је Татон, заправо, пао услед туче, што је сасвим другачија судска квалификација. Оно што је такође невероватно је то да је Стефан Величковић, који је добијао казну за непрописно паркирање на другој локацији у време када се одвијала туча на Обилићевом венцу, осуђен на 7 година робије за убиство. Искрено се надам да ће нека телевизија емитовати тај филм, а за сада приказујемо филм у градовима широм Србије. До сада смо га приказали у Београду, Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Панчеву и Бачкој Паланци. Радо ћемо доћи и у Републику Српску, ако нас неко позове, наравно.

Рекли сте једном да сте разочарани колико су млади у Канади немарни према његовању српског језика. Да ли су млади у Србији немарни према истим стварима као и млади у Канади?

Ја верујем у конструктивну критику. Мислим да је доба интернета генерално веома опасно по граматику и правопис. Све више се дописујемо преко Фејсбука и све мање обраћамо пажњу на то да ли смо се исправно изразили. Још један проблем је што прихватамо стране речи као своје. Морам признати да то често чиним и ја. Мислим да сам и у овом интервјуу употребио реч „мејнстрим“, а понекад ухватим себе како кажем „принтер“ уместо „штампач“ и сл. Ја се исправим кад приметим грешку. Многи се поносе тим грешкама и то је већ забрињавајуће. Има људи који мисле да их, ако убацују енглеске речи у свој говор, то чини великим интелектуалцима. Мени је жао њих, као и оних који слепо прихватају све са запада, мислећи да им то даје већу људску вредност. Ако они мисле да ће их запад поштовати зато што очајнички желе да одбаце све српско и прихвате све страно, грдно се варају. Онога ко не поштује себе неће поштовати ни други.

Каву револуцију предлаже Борис Малагурски и како до ње стићи?

То и јесте главно питање. Како до револуције? Да би се ствари промениле на боље, морамо да знамо узроке лоше ситуације. А до такве спознаје се долази револуцијом свести. Примера ради, када смо болесни, идемо код лекара да нам каже због чега се лоше осећамо, јел’ тако? Међутим, ми сада скачемо и кукамо што смо болесни, а не чинимо ништа да се излечимо. Како да решимо проблем ако не знамо шта је проблем? Затим, ако одемо код лекара и он нам напише рецепт за неки лек, како ми да знамо да је тај лек добар? Ако немамо знање и свест, морамо да му верујемо, као што верујемо политичарима да ће нам решити проблеме. Кад бисмо се више образовали о томе како заиста функционише економија и геополитика, било би нам сасвим јасно шта је узрок проблема и како да га се отарасимо. Свест се буди, а критична маса се полако ствара. Овако неће моћи још дуго, систем се полако урушава, без обзира што нас људи при врху уверавају да је све под контролом и што ће увек бити неколицина лојалних поданика који ће понављати њихове речи до самог краја.

Да ли сте већ били у Републици Српској и можемо ли вас очекивати?

Више пута сам био у Републици Српској, од Бања Луке до Источног Сарајева, од Добоја до Требиња, а иначе, родитељи моје мајке су пореклом из Херцеговине, из села Изгори код Гацка. Осећам снажну везу са Републиком Српском, као и многи други из Србије, те би ми било изузетно драго да поново дођем и проведем време са предивним људима из Српске, од којих се надам да имам искрену подршку за оно што радим.

(Ово је дужа верзија интервјуа са Борисом Малагурским, који је објављен у недељнику Респект, издање од 19. новембра 2012. године)

Филмови:

Косово: Можете ли да замислите?

Тежина ланаца

Претпоставка правде



0 КОМЕНТАРА

  1. Е мој Борисе, кад би ти дошао овдје да видиш биггија, екса-78, симагу даничиног напичка, дроњке, ћургузе, мишићке, ракуље, дукиће, славујке,…. и безброј режимских подгузних мува, прошла би те воља за борбом!:(

  2. Одгледала сам десетак минута (филм траје 2 сата) и, богами, овај момак је стварно српски Мајкл Мур, како и пише на трејлеру о Татону.

    Ако му Куста није дао у Кустендорф, онда је у питању најобичнија љубомора.

Оставите одговор