Борикање

Све тече и све се мијења, осим Борика, насеља у којем сам и одрастао и оматорио. А зборим о оном боричко-бирачком гету, смјештеном између грандиозне Акване, још грандиозније празне „Фруктоне“ и канализационе делте коју Врбасом називају. Борик је напросто конзервиран у стању у којем се затекао оних пост-земљотресних година. Иста здања, иста срања, исте фаце […]

петак, април 8, 2011 / 08:14

Све тече и све се мијења, осим Борика, насеља у којем сам и одрастао и оматорио.

А зборим о оном боричко-бирачком гету, смјештеном између грандиозне Акване, још грандиозније празне „Фруктоне“ и канализационе делте коју Врбасом називају.

Борик је напросто конзервиран у стању у којем се затекао оних пост-земљотресних година. Иста здања, иста срања, исте фаце с празно зјапећи пијаце… Ваљда су му због тога и насељеници изразито конзервативни.

Истина, неки нови клинци се појављују и у Борику, али само да би у њему преспавали па потом отишли „у град“. Баш као што сам и ја својевремено „ишао у град“, и баш као што се из Борика и дан-данас „иде у град“, без обзира што га од Предсједничке палате, као центра Града и васколиког Свијета, дијели само десетак минута лаганог пјешачења.

Борик је и данас само градска спаваоница, у којој је једини посао намјестити кревет прије одласка „у град“. По било шта, а што није тек пуко иће и пиће. Зато ми и у по бијела дана Борик дјелује поспано, и зато ми се оне силне празне радње у „Титанику“, облијепљене папиром, учине крмељиво жмиркајућим очима Борика.

У Борику се може ићи у полусрушену „Вук Караџић“ школу, али се не може ићи ни у једну средњу, ни у амбуланту, ни по најобичнији шараф или клозетску шољу, ни у кино, нити у позориште (чуј, Борик и позориште…но, ипак ми и то треба, ради већег ефекта)…

Зато је „ идење у град“ и даље основна занимација Боричана.

А типичног Боричанина ћете лако препознати „у граду“: са рукама лежерно скрштеним на гузици, шета и зјака у нове стаклене скаламерије, безгранично им се дивећи, јер је за њега добро што се баш свашта гради „ у граду“. Нема везе што се у његовом Борику и њему не гради баш ништа, јер је неки идиот у Борику направио равне кровове, потпуно неподесне за згодна надзиђивања пентхауса.

А и пренапучен је пучином грдном, која још увијек паркира „ђе `оће“, и коју би зарад тога ваљало обухватити дисперзијом паркиншких капацитета, како се учено назива постављање паркинг-сатова, који су, је ли, врхунска одлика једног право европског града…

Прије земљотреса, Борик је био депонија смећа, згодна за хватање штиглица и цајзла. Послије потреса, па све до сада, Борик је изграђен да би се по њему хватала зјала предизборних штиглица и пицајзла.

Борик никако да стигне до града. Напротив, Град је све даљи од Борика. А што није ни чудо, јер једини гласови који могу допријети из ове спаваонице јесу опште хркање и спорадични прдежи.

Баш као што ја и Ацо Поповић у његовом „Деда Луки“ даноноћно напрђујемо о томе шта и како би могло разбудити Борик. А све залудно таласајући по нечему што је добро само ако не допире до уста, а што је чак и „гут“, под условом да се баш много и не гута.

Борик је настао на потресу, али је неподношљива лакоћа постојања у њему збиља потресна. Зато Борик може да пробуди само нови потрес. Не мора онај прави, већ може и неки други…некакав… `наки…

А као аутохтони Боричанин, ја сад не бих даље и о томе как`и…



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор