Бојан Вегара – писац књиге Дјеца коју није волио свијет

Фронтал.РС: Зашто се није појавила раније? Да ли је то до вас, ваше одлуке да пишете, или су у питању околности у којима приче о српској страни фронта, па макар и из дјечије перспективе, нису биле омиљене, па ни пожељне?

Бојан Вегара: Много ствари је утицало да баш сад изађе ова књига, чије писање је почело на Фејсбуку прије четри године. Прије свега болест брата и мајке, јер нисам писао више од годину дана, све док нису оздравили од болести које нам је донио дивни нови свијет својим бомбама, те 1995. године.

Нисам могао да у тим данима зарањам у ратну прошлост, а остале околности за овакву књигу нису никад погодне. Свијет нас не жели чути, а наши на власти немају слуха за нас што голу истину пишемо. 

Читајући ваше приче, које су заправо документа о једном времену и породици, поставља се питање како су се очувале у сјећању након толико времена? Јесте ли имали неке записе, подсјетнике, документа; или је то ама баш све из вашег памћења?

Све је из голог памћења. Урезано у сјећање, те видљиво и данас. Ваљда то пубертетско доба кад се формирамо и те ужасне ратне сцене, дубоко су урезане у свима нама одраслим из тог доба и времена.

То је само 57 прича или 57 дана рата, од 1400 таквих дана. Већина тих прича или дана рата су прошли и преживјели сви Срби у Сарајеву, али и широм тадашње БиХ. 

Колико је памћење крхко? Да ли је било замјерки или исправки на речено од стране савременика, односно ликова из ваших казивања? 

Мислим да нико не заборавља дане пуне траума, посебно не прије времена одрасла дјеца. Нико није имао замјерки од мојих тадашњих суграђана и ликова из књиге.

Све сам написао што се стварно десило и све је гола истина виђена очима дјетета пубертетског узраста. Подршка ми стиже буквално од свих који су рат провели у Српским Хаџићима. 

Нико вам, барем озбиљан, није оспорио књижевни дар, без обзира што пишете о стварним догађајима. На више мјеста сте најавили да ћете писати још. Да ли ће то бити нова свједочанства или прелазите на фикцију?

Рат, избјеглиштво, егзодус, преживљавање и неки нови живот без те воде и тог зрака су довољни да останем на стварним догађајима.

Држаћу се свог живота и писаћу приче о страдањима Срба на мом крају града. Послушаћу Небојшу Јеврића, којег највише цјеним од свих наших писаца и који ми је савјетовао да се држим свог краја и наше неиспричане приче. 

Како оцјењујете српску књижевну сцену са нагласком на Српску. Постоји ли она, има ли нешто вриједно издвајања или осуде?

Код нас се и тај књижевни свијет у неке кланове подијелио и тим умножио број безвезних писаца. Код нас у Српској постоје људи попут Жељка Пржуља, који у Русији добија награде за књигу, али је у Српској потпуно запостављен. А организују се промоције књига неким просјечним писцима фантазерима са политички коректним наративом. 

У времену између представљања књиге у Српском Сарајеву до данас, било је времена да се слегну утисци. Како генерално оцјењујете пријем ваше књиге у јавности?

Још сам под утиском и изненађен сам пријемом књиге код публике, али и код критике. Нисам још добио лошу критику и уз то је и потражња књиге за сад заиста велика. Први тираж од 1000 књига је отишао у руке читалаца за само 20 дана. Промоција у Источној Илиџи је нешто што сваки писац сања.

Мада су све промоције заиста посјећене. Књига се већ задаје и студентима за мастер радове на универизитету у Источном Сарајеву и нашла је свој пут. Волио бих да је препознају и инситуције као и медији који заобилазе овакве теме. 

Какве утиске носите са промоције и Бањој Луци? Чини се да је била нешто другачија него прва у завичају. Не по интересу и бројности публике, него третманом медија. Како то објашњавате?

Промоција у Бањалуци је била добро посјећена али не и медијски добро испраћена.

Подјеле на власт и опозицију, на наше и њихове, довела је да се игнорише и промоција књиге, за коју многи тврде да је јако битна за истину о прошлом рату и која је истинито свједочанство о подвигу Срба у Сарајеву.

То је прича читаве једне генерације стасале у том добу стварања Републике Српске. 

Намјеравате, како се чуло, "србовати и даље". Шта то тачно значи?

Намјеравам се борити против лажи и гласно говорити ко сам, ко су ми отац и ђед. Ако је то србовање, онда настављам да србујем. 

Друштвене мреже су одиграле кључну улогу у промоцији књиге и многе од ваших приповједних цјелина су се већ раније могле читати на њима. Користите ли их за провјеру реакције публике, шта касније штампати, а шта не; односно како уопште гледате на тај феномен, јер сте узрастом припадник оне генерације која је живјела и када их није било?

На друштвеним мрежама сам почео од муке писати и у неким наредним књигама ћу о тим данима написати неко дјело. На прву написану причу о рату је било много реакција и одмах сам знао да морам написати књигу. Неких 17 прича је објављено на ФБ у периоду од три године и ту сам видјео да имам много публике.

Све остале сам написао за неких десетак дана у Боки прошле јесени, кад сам се одмакао од мрежа и људи. За штампање ми није мјера број лајкова на ФБ, али јесте ми битна подршка и интересовање народа да би уопште наставио да пишем о оваквим темама.

Феномен друштвених мрежа је заиста разорио жива дружења и средство је манипулације, али све зависи од нас и наших интересивања и дјеловања у ширењу истине. 

Представили сте се и у Црној Гори, има ли тај простор додатну разлику у односу на остале српске земље?

Црна Гора ме одушевила повезаношћу цркве и нашег народа. Све остало је скоро исто као у БиХ и Црна Гора је дубоко подјељено друштво. Вјештачким подјелама, наметнутим са стране.

Створена је једна вјештачка нација од заиста заглупљенох људи, затрованих идеологијом која најсличнија НДХ идеолигији. 

Шта очекујете вечерас у Приједору?

Гостовање у Приједору је било одлично. Обрадовао ме број пристуних младих људи на промоцији и дуго смо остали у разговору. Приједор је најсличнији Братунцу у којем живим, јер ту је јако упориште НВО сектора и муслиманске пропаганде. Феномен Бјелих трака је једна од лажи налик муслиманским лажима из Васе Мискина и Маркала, па и оним о броју убијених у Сребреници.

У таквим срединама, за власт сам неко ко дира у осјетљиве теме и нисам баш подржан од истих, али једноставно народ тражи књигу и долазим гдје год ме позиву.