Нобелова награда за економију показује промјену парадигме

Пише: др Бојан Ћурић, економиста

Да ли државе негдје у својим економским политикама имају у виду и таква рјешења…? Око милион евра за Нобелову награду за економију за 2021. годину исплаћено је у децембру 2021. тројици научника са водећих америчких универзитета, јер су показали да природно експериментисање може дати одговоре на питања која су кључна за друштво, попут тога како минимална плата или размјере имиграције утичу на тржиште рада.

Свједоци смо свакодневних економских имиграција и вјерујем да ће ово дјело бити стављено на столове влада свих земаља свијета, а нарочито оних земаља за које се још увијек каже да су заглављене у транзицији.

Нобелова награда за економију представља главну награду коју додјељују стручњаци из подручја економије и то за изузетна достигнућа на пољу економских наука, тј. за она открића која прекидају са дотадашњим начином размишљања и уводе потпуно нова поимања на подручју које се проучава. Међутим, треба знати да она није једна од изворних пет награда установљених 1895. године вољом индустријалца и проналазача динамита Алфреда Нобела, већ је исту накнадно установила Шведска централна банка. Први пут је додијељена 1969. године, што ће рећи да су до сада додијељене 53 Нобелове награде за економију за 90 лаурета, јер су награде некада дијељене, од којих су 69 Американци.

Ко може добити ову престижну награду и како све функционише? Номинације за већину Нобелових награда додјељују се само на позив. Међутим, свако ко испуњава критеријуме за номиновање може номиновати кандидата. Сваке године се од хиљада универзитетских професора, чланова академија и претходних нобеловаца и чланова парламентарних скупштина тражи да предложе кандидате за Нобелову награду за наредну годину. Након тога се прави прелиминарна листа која обично садржава између 250 и 350 имена. Имена кандидата и друге информације о номинацијама могу се открити тек 50 година касније, што ће рећи да за свог живота вјероватно нећете званично сазнати да ли сте некада били номиновани за ову награду, те похвалити се тим престижом. За одабир лауреата задужена је Краљевска шведска академија наука која Вам ту вијест прво јави телефоном.

Међутим, економисти нису толико једногласни око питања о каквим се тачно достигнућима из подручја економије ради, па се много полемисало од установљења награде па све до данашњих дана. Чести приговори су да економија није довољно егзактна и научна или да недовољно доприноси људском напретку да би заслужила награду са Нобеловим именом.

Често се постављају питања, да ли је свијет постао боље мјесто за живот захваљујући заслугама ових научника? Колико се истраживања нобеловаца користе у пракси и да ли она могу да предвиде или ријеше неке проблеме у свјетској економији? Да ли државе негдје у својим економским политикама имају у виду и таква рјешења…?

Ја сам економиста и није ми тешко да признам да су нека од ових питања на мјесту. Зашто? После огромног броја година ми смо данас у ситуацији да имамо кризу која непрекидно траје и нико од тих нобеловаца није у стању да вам предложи шта треба да радите. И ако посматрам ствари из тог угла, десиће ми се изјава која ће вјероватно звучати надобудно и претенциозно, а то је да сам прилично сигуран да када би све те радове ставили под неки катанац и на њих се не би више враћали, ништа се релевантно не би догодило, не би ни примијетили да тога нема.

О томе и радовима нобеловаца по декадама који су одредили економске трендове поменуо бих период између седамдесетих и осамдесетих година у којем су награде додјељиване за макроекономију, успостављање равнотеже тржишта и улогу државе у економији. У тој декади, 1976. године Милтон Фридман добија Нобелову награду, за којег знамо да је познати гуру неолиберализма, а који је у наредној декади био савјетник четрдесетог предсједника САД Роналда Регана и чврсто гурао тај модел да држава не треба да се мијеша у економију, већ да тржиште својом силом, снагом и моћи треба све само да ријеши. И ријешило је, али како.

После тог неолиберализма којег је диктирала Америка осамдесетих година, ми већ деведесетих година имамо социјалне проблеме, а већ у декади од 2000. до 2010. године имамо ескалацију проблема на финансијским тржиштима и долази глобална криза која и данас траје. Колико су у Нобеловом комитету имали слуха да награде она рјешења која ће спријечити кризе и проблеме, навео бих Амартyа Сена из Индије који је 1998. године добио Нобелову награду за рад у којем је упозоравао на социјалне проблеме и проблеме на финансијским тржиштима који су ескалирали тек после, у наредној декади.

Након тога, 2001. године Штиглиц и двојица његових колега добијају Нобелову награду за дјело у којем се залажу за регулисање тржишта и финансијских токова и Кругмана из 2008. године са теоријом да држава треба мање да штеди, а више троши, како би се утицало на становништво, односно да се том политиком повећа агрегатна тражња.

Француски економиста Жан Тирол је 2014. године добио Нобелову награду за свој истраживачки рад у којем је успио да одреди начин израчунавања оптималних цијена за регулисање природних монопола и утицај државе на регулисање тржишта у циљу спријечавања настајања великих монопола који су највјероватније и довели до кризе. Од тог сазнања треба бити свјестан да ће криза бити стално, а велики економисти попут Штиглица и Кругмана сматрају да до потпуног опоравка никада неће ни доћи, јер су фундаментално поремећени ти односи на тржишту. Завршићу са британским економистом Ангусом Дитоном који је добио Нобелову награду за 2015. годину за анализу потрошње, сиромаштва и благостања, односно размишљање да је за израду економских политика које промовишу благостање, а смањују сиромаштво, прво потребно разумјети индивидуални избор потрошње.

Дакле може се извести закључак да постоји тренд посвећености Нобеловог комитета ка промовисању оних пројеката који подстичу смањење социјалне неједнакости, успостављање равнотеже и регулисања тржишта, те активне улоге државе у економији, а да су пројекти који промовишу неолибералну доктрину одавно постали "пасе".