Бијељински вестерн: Каубоји са обале Дрине

У то вријеме нико није знао за Бијељину. Ал’кад кажеш да си оданде гдjе се снимају југословенски вестерни, сви знају, одушеве се.

субота, фебруар 8, 2014 / 06:26

Марко Шикуљак (објављено у Вечерњим Новостима, 2010)

Овако почиње причу наизглед обично друштво које се након дужег времена окупило у згради бијељинског биоскопа, да се подсјети на вријеме кад су у младости глумили каубоје и индијанце у филмовима које су снимали из личне забаве и одушевљења америчким вестернима.

Ђорђе Настић, Јусо Муратовић и Драго Ристић су били дио дружине која је шездесетих и седамдесетих година снимила десетине филмова, претварајући се да су на дивљем западу. Ко им не вјерује, показују му мноштво исечака из свих могућих новина које су писале о њима. Ситно парче папира, готово изблиједило, истичу као прве новинске ретке који су забиљежили снимање првог југословенског вестерна, "Вјешање Харија Џексона".

"Видиш, ово је први чланак о нама, београдске Новости писале. Јесу то ове твоје? Ето, видиш шта ти је живот".

Прича о семберским каубојима не могу испричати без помена Харија Џексона. Рођен као Мусли Аљуш из Тетова, у Бијељину је дошао на служење војног рока, заљубио се у једну Бајру и остао. Радио у фото радњи, и маштао о вестерн филмовима. Кад се нашло довољно авантуриста и заљубљеника у магију са биоскопског платна, почели су снимати филмове о Хари Џексону. Мусли се толико поистовјетио са ликом који је играо, да је касније промијенио име, да му и у документима пише – Хари Џексон.

Сем Харија, сећају се и другара, Ота и Жака, који су "попили много батина" док су снимали филмове, јер то се радило "за праве", није се могло одглумити. А снимало се и довијало на разне начине.

-Литар ракије и двије порције ћевапа платимо машиновођи, да мало успори воз, да можемо снимити пљачку воза. Па није нама ништа посебно требало: Каменолом имаш у Теочаку, Дрина ти је као Рио Гранде, у Јаблануши је она ливада била јалова, ништа се на њој није сијало, ма боља него икаква прерија. У махали нађемо неколико Рома, само им ставимо ратничке боје, па ко прави Индијанци, то Американци и Италијани нису могли тако нашминкати. А они једва чекају да глуме у филму. И сељаци били добри, дају нам своју стоку кад нам треба да снимимо крдо говеда, мило им да се њихова стока појави у филму – прича Јусо Муратовић, чији је читав живот обиљежен филмом.

Дуго година ради у градском биоскопу, на кино пројектору. Прије је радио у Љубљани, у фирми Кемосервис фотоматеријали. Ту је набављао у пола цијене филмске траке којима је истицао рок трајања, а тајно их ту развијао кад би снимање било готово.

И остатак продукције је био "уради сам". Скупи се пара за пиво и сендвиче, гориво за моторе, па се по двојица превезу до мјеста снимања. Нађе се стара воденица или кућа, "ко измишљена за вестерн", па се радња прилагоди ономе што имаш на терену.

-Кад Џексон глуми, ја снимам и обратно. А Џексон је био перфекциониста, по неколико сати нас спрема само да изведемо сцену потезања пиштоља. Не смије се код њега бацити ни центиметар траке. Е јесмо једном снимали пљачку банке, овде у центру, зграда бивше Семберске банке. Само директор знао да ћемо упасти. Људи се престравили, мислили права пљачка, звали и полицију – прича Јусо.

Говорили су многи Харију да сними нешто што се тражи: Шума, четници и партизани, мало пушкарања и побиједе партизани. За то ће увијек бити пара да се сними. Али занесењак никад није хтио да одустане од вестерна.

Не знају бијељински каубоји колико су филмова снимили. Десетак, петнестак. Трајали су од 15. минута, до сат времена. Са насловима Вјешање Харија Џексона, Трагом злочина, Испирачи злата, Освета Хари Џексона… пратили су уобичајене вестерн приче: пљачка банке, пљачка воза, усамљени јунак у сукобу са законом, испирање злата…

Све филмске траке Хари Џексон је запаковао па зазидао негде у својој кући, кад је почео рат. У рату је био у радној обавези у Бијељини, после кад је умро, његова жена Бајра је отишла у Њемачку. Сад је чекају да дође, па да пробају наћи шта је остало од филмских трака.

-Ко зна како је то чувано, можда је и пропало од влаге, осјетљиве су те траке. Али бар да видимо шта је остало. Знамо засигурно да је "Освета Хари Џексона" сачувана. Тај филм је на загребачком фестивалу кратког филма добио награду, негдје 78-79, а 1992. године је пет минута до поноћи био приказан на хрватској телевизији. Архива постоји, покушаћемо га добити.

РЕКЛАМА ЗА СОК

Био је Хари Џексон популаран, па су нас звали да снимамо рекламе. Вршачка пивара нам 1987. понудила да снимимо рекламу за сок. Били су слогани "Хари Џексон пије сок, алкохолу каже јок" и "Жедан сам ко пас, дај ми ананас". Ја сам добио хонорар од 37.000 динара. Колико је то тад вриједило? Mа све је појела инфлација, такво је вријеме било – прича Ђорђе Настић.

СРЂАН КАРАНОВИЋ

Прочуло се да ми снимамо, па су долазили многи да виде како то радимо. Ма све телевизије и новине. И ако верујеш, код нас је долазио и Срђан Карановић, кад је спремао дипломски за Академију. Да, на Дрини снимао. Свим новинарима смо то говорили, они питају хоће ли се Срђан наљутити ако тако напишемо. Ма пиши слободно, кад је тако било, па нека демантује ако није. А демант никад није стигао.

ДЈЕВОЈКЕ

Дођу дјевојке из Србије, уплате 7 или 15 дана уплате у хотелу, и чекају кад снимамо, мољакају да се појаве у филму. После, кад се врате кући, то је дика и понос кад се каже да је глумила у филму, ко сад да сниме пјесму. Нађемо им да глуме нешто, не може ни вестерн без жена, треба за улогу ранчерове жене, ћерке, дјевојка главног јунака – присјећа се Јусо.



Оставите одговор