Биће гаће

Србима је већ одавно познато да су прави творци Ајнштајнове теорије релативитета уствари његова супруга Милева, а посебно њен отац који је имао обичај да на све зетове идеје одговори са " е, мој Алберте, све ти је то релативно"… И као што то обично и бива, свијет који и иначе постоји само зато да […]

Србима је већ одавно познато да су прави творци Ајнштајнове теорије релативитета уствари његова супруга Милева, а посебно њен отац који је имао обичај да на све зетове идеје одговори са " е, мој Алберте, све ти је то релативно"…

И као што то обично и бива, свијет који и иначе постоји само зато да би Србе мрзио, упорно је одбијао да призна још једну од епохалних српских истина.

Зато сам ових дана усхићен чињеницом да се у пољу економско-финансијских наука појавио српски тандем Ђокић – Ћургуз, који је дошао до још релативније теорије, сажете у конструкцији која гласи: „у складу са расположивим средствима“.

У преводу на народни језик, а нарочито у превођењу жедних преко воде, иза наречене научне формуле крије се обични народни израз „ако буде пара“.

И тако се, по ко зна који пут, доказало да се до излаза из најкомпликованијих проблема долази примјеном најједноставнијих рјешења.

Овом теоријом коју је замислио Перица а оваплотио Пантелија, отворени су до сада неслућени хоризонти и могућности њене практичне примјене, а усудио бих се рећи и рјешења за све проблеме свјетске економске кризе.

Наиме, од овог тренутка не само наша, већ и свака друга влада у свијету је слободна да у буџету планира што год јој срце и глава ишту, али је при томе оослобођена од било какве обавезе обезбјеђивања пуног износа средстава за тако испланиране буџетске ставке.

Дакле, примјеном овог револуционарног достигнућа, било којој влади и пратећем јој парламенту омогућено је да утврде и изгласају буџет од, рецимо, хиљаду милијарди па и више, али уз обавезно наглашавање принципа „ако буде пара“.

На изложени начин, сви ће бити задовољни: вукови ће бити сити, а правовремено информисане овце ће се задовољити објашњењем да пара ипак није било.

Пуном примјеном овог, „ако буде пара“- принципа, свака будућа влада ће бити у потпуности амнестирана и од обавезе да планира приходе, већ да исте само однекуда очекује, при чему јој се не оспорава право да до истих дође и сама, напримјер продајом природних и неприродних ресурса, те их лагано крцка до истека мандата.

Тако ће било која влада на свијет бити у могућности да помаже медијима, силесијји разноразних фестивала, концерата, туристичких и сличних им пројеката, али, наравно, ако за то буде пара.

Финансирење из буџета моћи ће се планирати чак и за непарламентарне политичке странке и удружења грађана, али ако буде пара.

Разноразне субвенције ће се моћи утврђивати у потпуности према захтјевима њихових корисника, али уколико буде пара.

И тако даље и томе слично, ако буде пара.

Оно што ме чини посебно поносним, јесте чињеница да и ово фантастично откриће своје коријене вуче из нашег мудрог народа, тачније речено из народне изреке која гласи: биће гаће, само не знам кад ће…

Истина, неки рани радови на изградњи овог механизма су почетком деведестих забиљежени и у непосредном комшилуку, под геслом „ пара море бит бидне, а море бит и не бидне“, но то су били периоди нашег општег заједништва, чијих се детаља сад нешто и не сјећам, али знам да су Срби на крају све остале зајебали и на крају испали и најпаметнији, не само довршавајући овај пројекат, већ и обезбјеђујући му пуну јавну и институционалну подршку.

Зато предлажем да се ова know how иновација што прије патентира, односно да на вријеме избјегнемо ситуацију из оног филма у којем извјесни Пантелија све своје завјешта самоме себи.

Наравно, ако за то буде пара.