Безакоње Уставног суда, овај пут нашег

Током двије и по деценије рада, Уставни суд Републике Српске одржао је, незванично, само двије јавне расправе. Такође, противзаконито крије информације о том проблему.

четвртак, април 11, 2019 / 13:00

Пише: Стефан Мачкић

Уставни суд Републике Српске почео је да ради 1994. године. Важна је то институција наше државе. Њен изузетан значај и још дуговјечнији утицај – више жељан, него стваран – лијепо домаштава прва одредба Устава Репбулике Српске у којој се спомиње, а која вели да „заштиту уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд.”

Народ је, дакле, Уставном суду повјерио незавидну и потешку дужност да му штити Устав и законе, и све друго што уставност и законитост подразумијевају, а без чега нам нема ни владавине права, ни демократије. Владавине права и владавине народа, пак, нема ако они којима је повјерена власт одлучују иза кулиса и ако у том одлучивању јавност не учествује.

Устав Републике Српске
Устав Републике Српске

Зато би било за очекивати да се у рад тако битног и утицајног органа, какав је Уставни суд, укључи и јавност, а нарочито њени најбољи и најумнији изданци, да и они кажу шта думају прије него ли се преломи и каже да је, рецимо, законодавац донио закон којим је повриједио оно свјетовно најузвишеније чиме нам је Српска успостављена. То ако и због чега, а онда стога што су двије главе паметније од једне, што опет може да се умножи и примијени и на разлику између глава које сједе у Уставном суду и свих глава које чине Српску, и то несразмјерно у корист ових других.

И законодавац нам је то препознао, па је, у својој можда и неочекиваној мудрости, прописао Законом о Уставном суду да тај суд о уставности закона, других прописа и општих аката и законитости прописа и општих аката одлучује, у правилу, на јавној расправи, те да може да одлучи да се не одржи јавна расправа ако је о неком питању већ заузео став или ако постоје услови да се поступак обустави (чланови 48. и 49. Закона).

Закон о Уставном суду (2011)
Закон о Уставном суду (2011)

Прописао је, исто тако, и да се на јавну расправу позивају учесници у поступку „ради излагања ставова и давања потребних обавјештења” и да на расправу могу да се позову и представници органа који треба да извршавају оспораване прописе те представници органа, научни и јавни радници, као и друга лица „ради давања мишљења и обавјештења”.

Закон о Уставном суду (2011)
Закон о Уставном суду (2011)

Законодавац је, дакле, препознао и прописао да се мора чути и шта народ мисли, и шта умни људи мисле, прије него што се донесу далекосежне одлуке. Међутим, Уставни суд, којем је дато да штити Устав и законе, тај закон о свом раду безобзирно крши откако постоји и дјела, задње скоро двије и по деценије.

Уставни суд је, наиме, иако би то морао да чини у правилу сваки пут када одлучује, одржао само двије јавне расправе, иако је откако ради одржао 241 сједницу, на којима је одлучивао и о уставности бројних закона и подзаконских аката!

Бројка од двају одржаних јавних расправа је, додуше, незванична, али за то је крив Уставни суд, јер избјегава и да је потврди, и да је оповргне, и то противно још једном закону – Закону о слободи приступа информацијама. Тако тај суд несувисло тврди да би „достављање тражених података изазвало значајније штете по заштиту процеса доношења одлука од стране Уставног суда”.

Поменутим законом јесте предвиђено да ће се утврдити изузетак од објављивања, али тек уколико може основано да се очекује да ће објављивање значајно да наштети легитимним циљевима заштите процеса доношења одлуке, при чему тај изузетак не обухвата чињеничне и статистичке податке. Уставни суд, међутим, није ни покушао да објасни какву би то штету објављивање података о (не)одржаним јавним расправама изазвало, којим би циљевима одлучивања та штета била изазвана, зашто су ти циљеви легитимни (будући да је заштита безакоња нелегитиман циљ, који не смије да се штити, већ управо мора да се разори); а, уз све то, ријеч је превасходно о чињеничном и статистичком податку.

Законом о слободи приступа информацијама је такође прописано и да јавни орган мора да провјери да ли јавни интерес изискује да се тражене информације објаве унаточ утврђеном изузетку, при чему мора да одвагне сваку штету и сваку корист које би из тога проистекле. Осим тога, тим законом је изричито прописано, као доказ да јавни интерес постоји, то да информације указују на непоштивање законске обавезе, а тражене информације баш показују да Уставни суд не поштује законску обавезу да одржава јавне расправе. Уставни суд о тој обавези испитивања јавног интереса уопште није водио рачуна.

Иако није потврдио, нити је оповргнуо, да је за свога постојања одржао тек двије јавне расправе, чини се да мрежна страница Уставног суда ту бројку заиста и потврђује. Тамо се може пронаћи, кориштењем свезнајућег Гугла, само једна одлука која је донесена након што је одржана јавна расправа. Ријеч је о одлуци број У-47/02 од 29. јуна 2006. године, којом је Суд утврдио да је неуставан тада важећи члан 43. Закона о експропријацији. У том је случају утврдио да је проблем био у томе што је законодавац у оспореном закону био поистовијетио тржишну вриједност некретнине са правичном накнадном, какву за отуђену имовину јемчи Устав. Ту одлуку можете да прочитате у наставку, а у њеном образложењу можете да пронађете ко је све учествовао у јавној расправи о том питању.

Одлука Уставног суда (2006) (клик отвара документ)

Друга одлука (временски прва) коју смо успјели да пронађемо, а да је донесена након што је Уставни суд одржао јавну расправу, подоста је занимљивија, и представља чак и својеврстан преседан, али и, колико знамо, непоновљен случај. Ту је ријеч о одлуци број У-25-6/97 од 15. августа 1997. године, којом је утврђено да је неуставна одлука ондашње предсједнице Републике Биљане Плавшић да распусти Народну скупштину.

Осим што је занимљива са историјског и политичког гледшита, та је одлука јако занимљива и са правног стајалишта, пошто је то први пут, а колико знамо и једини пут, да је Уставни суд разматрао уставност појединачног акта.

Уставом је, наиме, прописано да Уставни суд разматра уставност и законитост општих аката, али је Уставни суд у случају Плавшићеве и распуштања Скупштине уопориште за надлежност нашао у одредби Устава којом је утврђено да Влада може, док Суд не одлучи о његовој уставности, да обустави извршење општег, али и појединачног акта, из чега је Суд закључио да то значи да може да разматра, ако већ Влада може да обустави његово извршење, и појединачни акт.

Уставни суд се ту позвао на начело универзалности судске заштите, очито се притом водећи логиком да начело владавине права и начело подјеле власти подразумијевају и да нико не може да се изолује од судског надзора, па је због тога прогласио себе надлежним, сматрајући да друга судска заштита против одлука предсједнице Српске не постоји.

Занимљиву одлуку Уставног суда, којом је прогласио неуставном одлуку ондашње предсједнице Плавшић, можете да прочитате у наставку. Не треба ту да се прескочи ни издвојено мишљење, да је одлука предсједнице Плавшић да распусти Скупштину уставна, које је дао нико други до Рајко Кузмановић, недуго потом – тачније, недуго након што је нови скупштински сазив за предсједника Владе именовао Милорада Додика – нови предсједник Уставног суда.

Да ли ћете једног дана опет моћи да прочитате да је Уставни суд заказао јавну расправу, трећи пут у својој краткој историји, то од нас не зависи. То зависи од народа, и од његове жеље и воље да учествује у обављању јавних послова, и његове спремности да спријечи јавну власт да спречава њега да живи демократију.

Одлука Уставног суда (1997) (клик отвара документ)


1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *