Берислав Благојевић: Револуциoнар и остала питања

Шта волите да читате? Вињете, прозне цртице, флеш фикшн, СМС-књижевност? То су форме које освајају наше вријеме, каже писац Берислав Благојевић у интервјуу за Фронтал.

Благојевић нам прича о стању у домаћој књижевности, свим темама које из тога произилазе, као и о предностима интернета у промоцији књижевног дјела, што му је, може се рећи – ужа специјалност. Берислав Благојевић досад је објавио три књиге: "Ламентација по Софронију", "Требао сам бити ријеч" и "Ја, револуционар". Књига истог назива као и ова потоња, само без "Ја", изаћи ће у издању београдске издавачке куће Ренде.

– Књига „Револуционар“ коју ће ускоро објавити Ренде је збирка кратких прича. Одабрали смо тридесетак прича за које вјерујемо да највјерније приказују моју поетику и досадашње стваралаштво. Неке од њих познате су читаоцима од раније, али значајан дио збирке чине нове приче. С обзиром да су тематски разнородне (али увијек посвећене обичним, „малим људима“), надам се да ће бити добро примљене код читалачке публике.

Недавно је твоја прича објављена у Вечерњим новостима. Колика је проходност наших писаца на братско тржиште/медије?

Квалитетна дјела увијек ће наћи пут до часописа/медија. Проза и поезија бројних аутора (нпр. Г. Дакић, Т. Ступар Трифуновић, Р. Д. Митрић Р. Рисојевић…) заступљена је у књижевним часописима у Србији, као што су „Кораци“, „Књижевни магазин“, „Златна греда“, „Поља“ и други. Такође, поједини овдашњи аутори на србијанском тржишту су присутни самим тим што су књиге издали у Србији (нпр. Л. Басташић, В. Ерцег, Р. Павловић, а ускоро и моја књига). Са медијима је донекле другачија ситуација, али то је разумљиво, имамо ли у виду да су простор/вријеме које културна тематика добија у медијима сведени на минимум.

Појасни мало нашим читаоцима како је то бити писац. Сви претпостављамо да се од тога не може живјети ни у већим земљама. Шта још радиш, и кад пишеш?

Бити писац = бити мало доктор Џекил а мало мистер Хајд. Наравно да се од писања не може живјети, тако да сам до 17 часова на неки начин једна особа, а након тога друга. Годинама већ радим у приватној фирми (мимо струке, наравно) која се бави заштитом на раду и тако зарађујем за преживљавање. Пишем рано ујутро, прије посла, викендом и понекад увече. Заправо, пишем кад имам слободан тренутак, тишину и самоћу. Инспирације увијек има, али времена…

Може ли се рећи да се Берислав Благојевић специјализовао за приче и цртице или треба да очекујемо роман или нову збирку пјесама?

Могло би се рећи, јер ми форма кратке приче заиста одговара. Започео сам писање романа, али за сада иде споро и, да будем искрен, не осјећам се баш лагодно у улози романописца. Попут дјетета које проходава. Вријеме ће показати да ли ће тај мој покушај бити успјешан. Поезију пишем ријетко, за своју душу такорећи и не планирам је ускоро објављивати. Нарочито зато што су ми неке драге колеге добронамјерно рекли да ми поезија није јача страна (и ја им вјерујем!).

Људи су затрпани мноштвом података, па се и на интернету информишу читајући само наслове и уводе. Да ли је будућност књижевности само кратка форма, или је то пак садашњост?

Мислим да ће кратка форма у будућности бити још траженија и популарнија. Роман је и даље неприкосновен, али кратка прича има своју публику и она непрекидно расте. Вињете, прозне цртице, флеш фикшн, смс књижевност, то су форме које су, хтјели ми то признати или не, све заступљеније. Овакви трендови су присутни и у региону. Прошле године Чарна Поповић, једна ванредна млада списатељица, објавила је запажену и занимљиву књигу фејсбук статуса „За лајк, не за игнор, ја сам рођена“ која је побрала многе позитивне критике.

Активан си на интернету, промовишеш све активности на блогу. Јеси од почетка фан интернета, или си накнадно примијетио да би се тако могао промовисати?

Користи интернета сам открио приликом израде дипломског и, касније, магистарског рада. Међутим, много касније схватио сам предности интернета за некога ко се бави писањем. Презентација написаног, размјена идеја, добијање повратних информација од читалаца и једноставније архивирање свега битног када је писање у питању чине интернет неизоставним дијелом моје свакодневице.

Шта мислиш када ће неко објавити књигу на интернету, без издавача и да ли ће таква књига бити прихваћена као "релевантна књига"?

То се већ десило и дешава се. Прихватање књиге као „релевантне“ је веома релативна ствар. Истина је, дакако, да ће критичари (којих је ионако мало) у мору литературе тешко наићи на књигу објављену на интернету или на ону штампану као тзв. селф паблиш. Значајнији је лукративни аспект таквог издања. Рејдиохед је прије неколико година направио општу пометњу у музичкој индустрији након објављивања албума бесплатно на интернету. Наравно, тај публицитет су касније наплатили путем концерата, што је са књигом немогуће.

Како би оцијенио издаваштво у Српској, и по квалитету књига, и издавача?

Лабава четворка. На скали до 10!

Око мртвих књижевника се у БиХ отимају сви. Какав је твој став о томе уопште о језику као "мјесту" одакле писац долази?

Није то случај само са књижевницима и није то само карактеристика БиХ. Слично је са Теслом или са Милутином Миланковићем. Примјера је много. То само показује колико смо сви на Балкану оптерећени да нешто што вриједи зовемо „нашим“ (за анонимне, обичне људе ниједна власт не мари), колико желимо да оградимо „наше“ од „њиховог“ и колики је степен политизације свега на овом простору. Језик као „мјесто“ одакле долази писац јесте важно, али не мора да буде пресудно. Албер Косри је, на примјер, рођени Египћанин који је већину живота провео у Француској стварајући на француском језику. Међутим, тематика његовог укупног дјела је била везана искључиво за Египат. Да ли је он онда француски, египатски или арапски писац? И једно и друго и треће. Најважније од свега, Косри је био одличан писац.

Да ли је година Андрића достојно обиљежена?

Мислим да је обиљежена сходно могућностима.

Да ли мислиш да је ћирилица угрожена, и да ли имаш неки приједлог како је сачувати?

Угрожена јесте, али не мислим да је људе могуће натјерати да је користе више него што они то желе или осјећају потребу. Неопходно је даље развијати свијест о овом проблему, чиме би већи број људи својевољно одлучио да користи ћирилицу.

У НУБ РС се често организују дружења писаца и публике, вечери поезије и слично. Понекад чак и у великим тржним центрима. С друге стране, опште мјесто је да су књижевне вечери досадне и неинтересантне. Шта се може урадити да се то промијени?

Оно што се у протекле двије године дешава приликом промоција у НУБ РС је пут којим треба наставити. Чини ми се да је публике све више, да је атмосфера непосреднија и опуштенија. Лагано се разбија то мишљење да су књижевне вечери досадне. У новоотвореном дијелу Библиотеке се за вријеме промоције или књижевног дружења сада може наручити вино или кафа, музичари свирају пригодне мелодије, одржавају се наградне лутрије за посјетиоце…

Препоручи читаоцима књигу писца из Републике Српске

Тренутно читам књигу „Сенка“ Вокија Ерцега. Препоручујем!