Берислав Благојевић: Па за шта ћемо се онда борити?

Новогодишње вријеме можда је и понајвише специфично по томе што је тако обилато прожето додиривањем прошлости и будућности.

Тада се сумирају догађаји, доживљаји, стечена пријатељства, успјеси, порази и све оно што је обиљежило минулу годину, али се једновремено погледи и надања забацују у надолазећу ријеку дана, недјеља и мјесеци.

А заправо, тако би требало да буде све вријеме, јер: „… све је на једном и у једном; прошло је танким концем садашњости пришивено за будућност. Тако нам је ово што називамо живот – крпеж, чак и ако га ушивамо златном нити. Јер шав се ничим не да прикрити. А тај шав смо – ми, сада и овдје“.

Како било, ни ја нисам имун на новогодишње књиговодствене билансе – присјећам се догађаја о којима сам писао у протеклој години (изложбе, сајмови, промоције часописа, фестивали…), али и оних о којима нисам (нпр. успјеси списатељице Лане Басташић и умјетника Младена Миљановића). У том смислу, признајем кривицу што на неке важне културне тренутке нисам правовремено обратио пажњу. И то ме је поприлично расрдило. Али ни изблиза као чињеница да просјечан посјетилац културних рубрика на порталима по правилу не чита (или барем не коментарише) одређене вијести. Како је могуће да, рецимо, вијест о националним пензијама за умјетнике у Србији има 449 коментара, а нови албум нишке џез скупине „Еyот“ свега 11? Одговор: политизација свега и увијек…

Кад смо код политике, вриједи се задржати на недавним изјавама двојице министара, а које одлично улазе у контекст новогодишњег преклапања прошлости и будућности. Тако је министар просвјете и културе РС Антон Касиповић изјавио да ће „културна 2013. година бити веома тешка, јер су јој намијењена ограничена средства у буџетима“. Његов колега у влади Србије Братислав Петковић рекао је да ће „2013. бити година изазова за све, па и за културу“.

Нема никакве сумње да је сада и овдје све некако пренапрегнуто, доведено до пуцања, и да се шавови на (културним) крпежима множе веома брзо. Таква је реалност са којом треба да се суочимо. „Људи су робље злосрећног питања шта би и како би било – кад би било? У њему стварају простор где се може живети без окова, стварност у чијем ће се загрљају материјализовати најсмелије жеље и примисли.“

Дакако, маштање је дозвољено, чак и пожељно. Но, само у одређеној мјери, јер чека нас тешка борба за умјетност и културу. Министар Петковић је, ако ништа, био у праву када се позвао на ријечи В. Черчила који је, када је један члан британског парламента током Другог свјетског рата предложио да се због штедње срежу средства за културу, рекао: „Па за шта ћемо се онда борити?“