Београд: Апелациони суд ослободио Јуришића
Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио Илију Јуришића оптужби за ратни злочин јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА која се повлачила из Тузле у мају 1992. године, објављено је данас на сајту тог суда. Овом одлуком поништена је првостепена пресуда Одјељења за ратне злочине Вишег суда у Београду […]
Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио Илију Јуришића оптужби за ратни злочин јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА која се повлачила из Тузле у мају 1992. године, објављено је данас на сајту тог суда.
Овом одлуком поништена је првостепена пресуда Одјељења за ратне злочине Вишег суда у Београду којом је Јуришић био осуђен на 12 година затвора.
У образложењу Апелационог суда наводи се да је првостепени суд пресуду донио на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због чега би ова пресуда морала да буде укинута, али како је у овом предмету првостепена пресуда већ укидана, Апелациони суд био је обавезан да сам пресуди.
Апелациони суд је након оцјене и анализе изведених доказа закључио да није било непосредних доказа да је Јуришић извршио кривично дјело за које је оптужен, а да се такав закључак “као једини могући, не може извести ни посредно, из чињеница које су неспорно утврђене током поступка”.
Будући да је “доказаност навода из оптужнице Тужилаштва за ратне злочине остала на нивоу сумње”, Апелациони суд је одлучио да донесе ослобађајућу пресуду, јер је Закоником о кривичном поступку прописано да ће сумњу у погледу доказаности чињенице од значаја за одлуку, суд ријешити у корист окривљеног.
Јуришић је 2013. године други пут био осуђен на 12 година затвора због оптужби да је извршио ратни злочин употребом недозвољених средстава борбе.
Одбрана се жалила на одлуку, а Апелациони суд је 2015. године одлучио да сам изведе кључне доказе на основу којих је сада донио ову ослобађајућу пресуду.
Тужилаштво за ратне злочине теретило је Јуришића да је супротно договору о мирном повлачењу између СР Југославије и БиХ као дежурни оперативног штаба Станице безбједности Тузла наредио напад на колону војника ЈНА која се повлачила из касарне у том граду 15. маја 1992. године.
Том приликом је, како је тврдило тужилаштво, изговорио ријечи “на ватру одговори ватром”, а наредбу је примио од надређеног Мехе Бајрића.
Муслиманско-хрватске јединице Територијалне одбране уз припаднике паравојне јединице “Зелене беретке” пуцали су најприје на возаче, па на војнике који нису били спремни за борбу и нису имали оружје уз себе да би могли да се одбране.
У нападу на колону ЈНА у Тузли 15. маја 1992. године погинуо је најмање 51 војник, око 50 њих је рањено, а уништен је и већи број санитетских возила.
Јуришић је ухапшен 14. маја 2007. године на београдском Аеродрому “Никола Тесла”, по међународној потјерници, а у октобру 2010. године пуштен је да се брани са слободе.
Српско Тужилаштво за ратне злочине преузело је предмет “Тузланска колона” од Војног тужилаштва у Београду 2004. године.
Izrcvariti čovjeka kako to samo umiju balkanski sudovi i sudije. Prosto – teško je jer je ova win win situacija sa ratovima u ex-SFRJ pravo zaj’bana za sudstvo.
U svakom slučaju – Srbija neka pripremi neke pare za odštetu Jurišiću. Ne znam ima li on pravo na nadoknadu?
I da ima pravo na nadoknadu neće je tražit u to sam siguran.
Jurišić je poseban čovjek-ono što mu je trebalo dobio je na sudu.
Требало је бити добро будала па очекивати да неког за ратне злочине осуди власт којој су овнови предводници бабоубица, онај сто за једног са аутоматом изнад Сарајева или аркановац са агрумним надимком.
Ko ga jebe. Izmrcvareni su i mnogi Srbi pa se niko ne cese po guzici. Nek mu Bog sudi a i onima sto su primili pare da ga oslobode.
Још један доказ да садашња Србија, земља под невидљивом 16-огодишњом ОКУПАЦИЈОМ Четвртог НАТО фашистичког Рајха, и није држава (поготово не држава српског народа) НЕГО невладина „удруга“. Српски оптуженици боље пролазе пред хашком инквизицијом него пред овим београдским НВО-монструмом. Типично понашање Вукчевићевог ОКУПАЦИОНОГ СУДА „ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ“. Њиме не руководи право и правда него политикантство. На челу му је онај несрећник Вукчевић, али њиме управљају америчка, британска, њемачка и ине западне амбасаде, Стејт департмент, њихови комесари и тројански коњи, Наташа Кандић, Соња Бисерко, ИниЦИАтива младих за љуЦка права, Фонд за хуманитарно право, Јуком, Хелсиншки НВО одбори-кур..и-палчеви…
За осуду Срба довољне су и индиције, посредни докази, свједочења „рекла-казала“, „командна одговорност“, а за српске жртве… Па, оне НИСУ ТОЛИКО ВАЖНЕ. За њих нема „комадне одговорности“. За страдање Срба из Хрватске и Крајине крив је, као што и неки Срби тврде, Милошевић, ЈНА, генерали… То је матрица која се користи и данас. За страдање Срба криви су Срби. За страдање муслимана, Хрвата, Шиптара… криви су наравно опет Срби. Као што рече Ноам Чомски, ко је Србима крив што су „НЕДОСТОЈНЕ ЖРТВЕ.“ Да су гинули као НАТО „пјешадија“, попут Алијиних и Орићевих исламиста, ОВК Шиптара, Тућманових нео-усташа… и осталог НАТО „топовског меса“, можда би неко и за њихове жртве потражио правду у западном, ФАШИСТИЧКОМ АМЕРИЧКОМ, НАТО РАЈХУ.
Балијски олош непрекидно телали како је УБИЈАЊЕ (СПАЉИВАЊЕ) младих војника на тузланској Брчанској Малти „највећа побједа“ Алијиних талибана. Е, такве су вам све њихове „побједе“. Кукавички, подло, с леђа, напасти на колону моторизованих возила у ПОВЛАЧЕЊУ, која се – ПОСЛИЈЕ ПОСТИГНУТОГ ОБОСТРАНОГ ДОГОВОРА – евакуисала из ТУЗЛЕ. Практично, СПАЛИЛИ су ЉУДЕ, УГЛАВНОМ младе, неискусне војнике у возилима, рањене убијали и „овјеравали“ то ужареној цести, и то послије прогласили „ОДБРАНОМ“ ТУЗЛЕ, „легитимним војним циљем“, СВОЈОМ „НАЈВЕЋОМ ПОБЈЕДОМ“, коју, као такву јавно прослављају.
Послије су (по терористичком сценарију „Маркале“, и интерном договору Изетбеговић, СДА, Церић, Исламска заједница о „жртвовању сопственог народа“ зарад „виших циљева“ тј. НАТО бомбардовања) ИНСЦЕНИРАЛИ НАПАД НА ТУЗЛАНСКОЈ КАПИЈИ, детонирали експлозивну направу, навукли додатно још лешева изгинулих муслиманских војника са оближњих ратишта, и оптужили Србе и ВРС за „напад на цивиле“.
С друге стране, погибија неколико хиљада Орићевих и Алијиних наоружаних војника „армије БиХ“, убица, кољача, сјецикеса, у самоубилачком оружаном пробоју из Сребренице ка Тузли, у сукобима са српском војском је, јел’те, „опЋински геХноцид“. И ови наорућани Алијини и Орићеви талибани Армије БиХ, нису НИКАКО српској војсци могли бити „легитимна војна мета“.
Типични балијски ПЕКСИНЛУК.
Ако Јуришић није крив,а убијено је 50 војника,поставља се логично питање,ко је крив?