Барселона: Селфи са референдумом

Каталонија је под заставама и не прича празне приче.

Пише: Жељко Свитлица

Три дана након референдума у 1600 километра удаљеном Единбургу, гдје је одлучено да ће и даље постојати Велика Британија, новине у Барселони, престоници шпанске аутономне покрајине Каталоније писале су највише о томе шта ће све Дејвид Камерон морати испунити од оног што је обећао Шкотима.

Сваку трунку разочарења одагнали су елегантним махањем својом каталонском заставом. Може им се.

Ел Периодико и Ла Вангардиа, Ел Мундо Каталуња, па и мадридски Ел Паис, веома су опширни ако их упоредимо са овим у шта су се претвориле дневне новине које рађају по нашим киосцима. То су оне праве дебеле папирне новине са великим текстовима. Има ту слова и за двије београдске Политике, а на штандовима су одвојене од чувеног шпанског Хало-а и осталих Скандала и Курира, као што су неком слабије видљивом линијом одвојени и људи који купују једно или друго.

Постоји линије која их понегдје и спаја, а она је развучена на три базне станице: референдум о независности Каталоније, фестивал Ла Мерсе, и фудбал.

На широким бијелим страницама новина шпански премијер Маријан Рахој добацује да је референдум против шпанског устава. Из тврђаве Кардона, посљедњег бастиона Каталоније пред офанзивом Бурбона који су подржавали Мадрид 1714. Артур Мас, каталонски поручује: бићу 129. предсједник Каталоније (рачунају од првог предсједника Генералитета, од 1359.)

Трећина становништва, тачније 31 одсто дјелимично или потпуно се не слаже са независношћу Каталоније, а преко 58 процената се изјашњава позитивно. Иста анкета, од понедјељка показала је ипак да би 87 одсто испитаних прихватило резултате изјашњавања, које је најављено за новембар у скупштини Каталоније у зеленилу китњастог парка Ситадела у петак 19. септембра и које су формулисали као консултативно. Мас је данас потписао декрет којим је гласање о независности заказано за 9. новембар.

Истог дана трубе и пуцњи означили су почетак Ла Мерсе-а, главног годишњег фестивала у граду. Карневали, ватромети, сардане – каталонско коло, концерти, кастиљерос – људске куле, отворени музеји, чак и парада Соколског друштва изниклог из пресађене пансловенске идеје, а постоји и дан данас – Барселона се неколико дана захваљује својој милостивој заштитници за сва добра на којима почива. А има и на чему.

Данима прије почетка феште терасе и фасаде зграда и кућа украшене су естеладама, заставама Каталоније, са жуто-црвеним пругама и звијездом у средини плавог троугла. Једна од увертира направљена је на Камп Ноу: док је Барселона играла са поносом Баскије, Атлетиком из Билбаоа, трибине су биле жуто-црвене, а из грла се чуло ‘’Ми ћемо бити слободни’’. Није фалило ни шкотских застава.

Прва половина септембра доноси посљедњи велики талас туриста у град. Сваки четврти туриста који долази у Шпанију иде у Барселону, тј. Каталонију. На сваком кораку на располагању су им полицајци, плаве униформе са флуоресцентно-зеленом половином горњег дијела блузе и качкетом на глави! И ето јед(и)не сличности са Републиком Српском – по полицијским униформама се сепаратисти препознају. Само што неко овде глуми сепаратизам, а треба се кладити да то нису Каталонци.

Модерни туристички приручници савјетују да је лијепо домаћина бар поздравити на његовом језику. Каталонско бон диа за добар дан чешће чујете од западно-европских пензионера него од локалног становништва које савршено зна и редовније користи шпанско буенас дијас.

Каталонски језик је на инфузији откад га је забрањивао Франко, па га око трећине становништва не користи или претежно говори шпански. И то је ваљда највише изражено у Барселони.

Али овај језик ипак нема због чега да се жали. Сви натписи су прво на каталонском, испод на шпанском, а онда на енглеском. Влада нападно инсистира на томе.

Гдје ли су домаћи душебрижници да забринуто осуде појаву и кажу како је то назадно и беспотребно јер језик не разумију странци и комшије? Ено их међу ријеком туриста, са спремним ајфоном, у дресу ФК Барселоне вичу Каталоније није Шпанија!

Независност је у Барселони туристичка атракција. Хвалисање једне озбиљности која се види и чим се стигне у град на модерни аеродром, и када бацате смеће у велику градску канту која има грб и увијек нову црну кесу. Референдум ту није само ријеч, већ завршни потез након тика-така акције којом се дошло до гола.