dysko

Бањолучки таксисти у борби за слободно тржиште

Недавно ме веома обрадовала вијест сљедећег наслова и садржаја: Такси превоз јефтинији за 30 одсто Поједини бањалучки таксисти одлучили су се да од понедјељка цјеновник прилагоде стандарду становништва и смање цијене превоза за 30 одсто. "Одлучили смо се на овај потез зато што свакодневно слаби заинтересованост становништва за такси превоз, али то је потпуно разумљиво […]

Недавно ме веома обрадовала вијест сљедећег наслова и садржаја:
Такси превоз јефтинији за 30 одсто

Поједини бањалучки таксисти одлучили су се да од понедјељка цјеновник прилагоде стандарду становништва и смање цијене превоза за 30 одсто.

"Одлучили смо се на овај потез зато што свакодневно слаби заинтересованост становништва за такси превоз, али то је потпуно разумљиво јер је многима прави луксуз издвојити пет марака за неку од релација", истакао је предсједник "Бањалучког таксија" Драган Пуришић.

Заправо, колико ме обрадовала ова вијест, толико сам остао и запањен појединим ставовима који су у њој изнесени. Идемо редом.

Поједини таксисти одлучили су се да прилагоде цијене својих услуга стандарду грађана, односно својих муштерија.

Одлично је што предузетници (у овом случају таксисти) воде рачуна о стандарду својих клијената, односно што прилагођавају цијену своје услуге реалној куповној моћи својих муштерија. Ово је похвално и тако и треба да се послује. Али, оно што ме саблажњава јесте да су таксисти тек сад схватили да им цијене услуге морају бити у складу са стандардом клијената. Па шта су мислили до сад?! Како су очекивали да имају профит ако су им цијене вожње биле превисоке за већину њихових потенцијалних корисника услуга?! Пазите, ми овде причамо о људима који немају своја кола. Дакле, то су они који немају довољно новца да их купе, или су то они који и не желе кола, већ се само повремено возају истима, а за то им служи такси. А ако им је такси прескуп-возиће се аутобусом или ће ићи пјешице.

Ради се о томе да су до сад таксисти држали цијене које су биле нереално високе, а то им је напосљетку поручило и тржиште, које им је послало јасну поруку: момци, нећемо да се возимо са вама и не дамо вам своје паре.

Ајде да сад направимо једну паралелу. У овом случају прича има свој хепиенд: људи раде одређени посао, тржиште им шаље поруку да је цијена тог посла превисока и да не жели да је плати, предузетници послушају ту поруку и смање цијене. Сјајно. Али, сјетимо се сад свих оних услуга које смо просто принуђени да плаћамо превисоко, и ту не можемо да одбијемо плаћање: комуналије, струја, вода, гријање. Заправо, можемо, али тад нећемо имати те услуге које су нам животно битне, јер је ријеч о елементарним стварима. Ту је ријеч о томе да је држава та која нас буквално присиљава да користимо тачно те услуге и да плаћамо ону цијену која она наметне. Ми немамо право на избор. Држава је монополиста и не жели да се одрекне свог монопола. А не жели јер зашто би и желила: људи који воде државу (политичари и бирократија) живе од тог монопола, не раде ништа како би њихова услуга задовољавала одређене стандарде и како би била што јефтинија. Новац троше како желе и купују даље подршку на изборима. Дакле, овде на сцени имамо прави примјер непостојања слободног тржишта, чије су посљедице то да

– плаћамо скупо лоше услуге (сјетите се колико сваке године дајемо новца Бањолучкој топлани из буџета Града, а какво нам је гријање)

– немамо право избора (постоји државни монополиста и ми не можемо да користимо услуге неког другога)

– губимо суверенитет над својом земљом и моћ одлучивања, јер то умјесто нас раде политичари и тајкуни, који користе екстрапрофит из свог монополског положаја (а који иде из наших новчаника!) како би куповали политичку моћ

Значи, ми смо слободни и купујемо за мање новца боље услуге једино тамо гдје постоји слободно тржиште и конкуренција, и то не зато што је неки систем просто љепши или хуманији од другог, већ зато што на слободном тржишту ја морам да вам пружим бољу услугу за мању цијену од свог конкурента, како би ви купили мој, а не његов производ/услугу. Тамо гдје нема слободног тржишта, већ постоји монопол, тамо ја вама могу да наметнем цијену за свој производ/услугу како ми се ћефне, будући да сте ви принуђени да то купите, јер немате избора.

Дакле, евидентно је да непостојање слободног тржишта суштински одговара мафијашким правилима игре.

Поједини таксисти се не слажу са овом одлуком, јер желе да задрже монополистичко одређивање цијена како би мимо повећања своје продуктивности и ефикасности остваривали профит

Дакле, постоје и они који сматрају да уопште није битно шта потрошачи мисле о нечему, већ да је и даље потребно имати контролисане и договорене цијене. То значи да ови људи сматрају да предузетници који се баве истим послом (дакле, постоји више њих, нема простог монопола) требају сјести и договорити једнаке цијене за своје услуге. Ово је еклатантан примјер картела, а ово је његова формална дефиниција:

формални споразум између тржишних такмаца чија је сврха ограничавање или потпуно искључивање тржишног натјецања између учесника споразума с циљем да повећавањем цијена остваре додатни, знатно повећани профит (енгл. еxцесс профит). У најширем је смислу картел један од облика колузије.

Према томе, овде немамо на дјелу формални монопол (јер постоји више различитих предузетника), али је монопол фактичко, суштинско стање, будући да ми немамо слободу избора да бирамо између различитих цијена и услуга (просто, сви таксисти возе на прилично уобичајен начин, и то раде за исту цијену, те је потпуно небитно код кога се возите). И у овом случају, исто као код формалног монопола, предузетник се неће трудити да побољша квалитет и смањи цијену своје услуге/производа, односно да повећа продуктивност и ефикасност, јер нема разлога за то-цијена је унапријед одређена. Наравно, директни губитници су потрошачи, а напосљетку и сви они предузетници који немају заштиту државе да раде свој посао (зато што ће да пропадну сви они које неко додатно не стимулише, будући да новац који им дају муштерије није довољан за њихово нормално пословање, јер грађани просто не желе да дају тај новац). Тако опет долазимо у ситуацију да опстају само они који имају подршку државе, не зато што су успјешни, већ зато што је тако наметнуто, а што директно плаћају грађани из својих новчаника.

Иста ситуација (картел) постоји данас код нас и у пекарској индустрији. Постоји разлог зашто нам је у Републици Српској хљеб оволико скуп: зато што су се произвођачи хљеба/предузетници договорили да хљеб има да кошта 1,30 КМ (65 центи) и тачка. Нико не смије да изађе из те утврђене цијене. И онда да ми неко каже да код нас постоји слободно тржиште и да смо напустили планску привреду. Ма да, у шимшировцима.

Дакле, ми у Републици Српској на дјелу имамо и даље, као и прије двадесет и педесет година, планску привреду. Држава формално располаже са преко 35% националног дохотка који стварамо ми појединци, а не она (она га узима од нас и користи како јој је воља). Та цифра је знатно већа, будући да огромним дијелом националног дохотка располажу државни тајкуни, који су се обогатили уз политички благослов и који послују такође мимо слободног тржишта. И, напослијетку, постоје и наведени примјери гдје остали предузетници такође договоре цијене, формирају картеле и тако испланирају и оно мало привредних активности што је преостало.

Зато је наша привреда, односно друштвени односи и политички систем који произилазе из ње, тако хронично неефикасна. Читав систем је зато толико неефикасан и непродуктиван. Ми смо таоци планске привреде, етатизма и непостојања слободног тржишта. Наш стандард је катастрофалан и биће све гори, јер је за позитивну промјену потребна нова идеја, нова енергија, иновативност, а управо се ове особије снажно дестимулишу јер вама није од значаја да ли сте паметни, вриједни, да ли штедите: све то је непотребно, јер овдје вашу пословну активност не детерминишу те компоненте, већ да ли сте се уталили са неким, да ли сте блиски политичким моћницима и тајкунима (криминалцима).

Зато ћемо све дубље да тонемо уколико се ово стање радикално не промјени. А та радикална промјена је веома једноставна:

СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ. БЕЗ КОМПРОМИСА.

Стога, треба посебно поздравити бањолучке таксисте који се боре за слободно тржиште и који су ових дана највеће патриоте и највећи интелектуалци и наш најбољи дио.