Бакир Изетбеговић и класични примјер политичке злоупотребе комеморације мртвима

Обраћање члана Предсједништва БиХ Бакира Изетбеговића на комеморацији у Поточарима, које доносимо без измјена, јер је мало захладнило па се да поднијети.

уторак, јул 18, 2017 / 20:52

Поштоване мајке Сребренице, поштовани Подрињци, цијењени гости,

На овом мјесту и на овај дан примјерене су само шутња и молитва.

Али, вријеме у којем живимо од нас захтијева да говоримо – да подигнемо глас и одговоримо онима који још увијек нису разумјели или не желе да разумију застрашујућу поруку геноцида који је овдје почињен.

Шта се овдје десило у љето 1995. године добро је познато.

Одреди смрти злочинаца Радована Караџића и Ратка Младића, након вишегодишње опсаде сломили су отпор исцрпљених бранилаца и погубили хиљаде заробљених бошњачких мушкараца и дјечака, желећи да на овом простору потпуно затру постојање једног народа.

Шта су и коме су скривили овдје мучки побијени дјечаци и старци, људи који су бранили своје породице и голе животе, сви до једног, остаће тајна заувијек скривена у тамним понорима душа зликоваца који су тo пoчинили.

Сва кривица 15-огодишњег Дамира Суљића и 72-огодишњег Алије Салиховића је што су били муслимани, Бошњаци, и што су рођени у Сребреници. Џемила Махмутовић је поред ове, имала и кривицу oдaнoсти према браћи и мушкој родбини, уз које је остала не желећи их напустити ни пред смрћу која је долазила.

Знамо и да су Уједињене нације остале нијеме и пасивне. Данима су добивали прецизне податке о покољима који трају, имали су сателитске снимке растућих масовних гробница, али су "Заштићену зону УН" кукавички препустили тоталном покољу, који ће бити упамћен као у најсрамнији тренутак Уједињених нација и један од најмрачнијих тренутака људске цивилизације.

Савјест злочинаца се никада није пробудила. Они и данас, као и свих 22 године које су протекле, настављају да скривају и негирају злочин који су овдје починили.

Савјест цивилизованог свијета, након првог шока, ипак се активирала.

Међународни и домаћи судови суочили су се са ужасима бруталних ликвидација, масовних гробница, али и изопаченошћу идеологије која је то наредила. Назвали су то и пресудили јединим могућим именом – геноцидом.

Језиво искуство Сребренице је пред све нас, који смо му свједочили, поставило тешка искушења и тешка питања. Понекад нам изгледа као да одговора на та питања и искушења нема.

Али одговора мора бити!

Oдгoвoри се налазе у будућности испуњеној животом и миром. Пут до такве будућности води преко помирења.

Пoмирeњe је потребно свима – и нама и генерацијама које долазе.

Оно је потребно како никад више у Босни и Херцеговини ниједна мајка не би морала тражити кости своје дјеце по масовним гробницама.

Али, једно мора свима бити јасно – помирења и боље будућности у Босни и Херцеговини не може бити без правде и истине.

Јер, истина је једини ослонац пред тешким искушењима са којима се суочавамо сваки пут кад се изговори ријеч Сребреница. Само ојачани истином бићемо у стању да се одупремо тим искушењима.

Темељи помирења морају се градити на правди и истини. На лажима, негирању геноцида, релативизирању, провокацијама којима смо свједочили и уочи ове годишњице, никакво помирење није могуће. Помирења и боље будућности неће бити док у потпуности не буде поражена идеологија која је креирала геноцид у Сребреници.

Зато, данас, са овог за нас светог мјеста, још једном упућујемо позив српском народу и његовим политичким, вјерским и интелектуалним елитама да прихвате истину и престану порицати геноцид који је овдје почињен – да коначно учине тај корак ка истинском помирењу и бољој будућности за све нас.

Истина од српског народа захтијева да не поклања своје повјерење онима који му нуде вјештачке митове, онима који га воде у сукобе, онима којима тај народ треба само као саучесник или нијема подршка у злочину.

Таквих, нажалост, још увијек има. Они настављају са негирањем геноцида, одликују ратне злочинце досипајући тако со на ране преживјелих, настављају да свакодневно пријете отцјепљењем дијела Босне и Херцеговине. Поручујемо им да у томе неће успјети. Никада нећемо дозволити да Сребреница, Томашица, Брчко, Зворник и сва друга мјеста ужасних злочина над невиним босанским људима, буду ишта друго доли Босна и Херцеговина.

Од међународне заједнице истина захтијева да ужасна лекција из љета 1995. године буде научена како би се спријечиле будуће Сребренице. Проматрајући са зебњом све оно што се у данашњем свијету догађа, плашим се да та лекција, нажалост, није до краја научена.

Бошњацима је Сребреница најдубља рана и они је никада неће заборавити. Насиље којем су били изложени од Бошњака захтијева да презиру идеју насилне освете, и они је презиру. Тешко је на свијету наћи народ над којим су почињени тако страшни злочини, укључујући и геноцид, а који је успио да својим унутрашњим бићем и својом духовном снагом савлада порив за осветом. Добро је да је тако, јер освета би нас водила у зачарани круг из којег нема излаза. Наша једина освета морају бити, и јесу то, управо правда и истина.

Стога, од борбе за истину и правду никада нећемо одустати.

Сребреница је била поприште ужасне трагедије, затим позорница нијеме туге, а у будућности треба да постане мјесто помирења. Да ли ће грађани Сребренице и цијеле Босне и Херцеговине ускоро почети да живе у будућности испуњеној животом и миром, или ће нам то остати недостижни сан, зависи искључиво од спремности да се прихвати истина и одбаце лажи.

Истина јесте тешка и болна, али што прије буде прихваћена, прије ћемо стићи у будућност у којој ће се на овај дан у Поточарима помен и сјећање на жртве геноцида очитовати само – молитвом и шутњом.



Оставите одговор