Бадњак у Чикагу
Било једном на обали језера Мичиген. Пише Владимир Тадић На нашим просторима, људи имају релативно лак приступ храстовини или церовини па чак и ако живе у центру града. Уосталом, свако ко не може или не жели раном зором ићи до оближње шуме, бадњак може купити на улици. Међутим, шта радити ако се нађеш у вишемилионском […]
Било једном на обали језера Мичиген.
Пише Владимир Тадић
На нашим просторима, људи имају релативно лак приступ храстовини или церовини па чак и ако живе у центру града. Уосталом, свако ко не може или не жели раном зором ићи до оближње шуме, бадњак може купити на улици.
Међутим, шта радити ако се нађеш у вишемилионском граду попут Чикага, гдје се бадњак не продаје, а миљама унаоколо нема храстове или церове шуме.
Удаљени од дома, људи настоје да приближе дио кућне атмосфере свом тренутном мјесту боравишта, а тако сам и ја тада, у вјетровитом граду, пожелио дјелић исте.
За најрадоснији празник, тражио сам од Господа да видим ту радост и отворивши ми очи угледао сам је у виду бадњака – ходајући на Бадњи дан по граду запазио сам један храстов дрворед са омањим стаблима које је, свако појединачно, ограђено оградом.
У далеком граду и у том тренутку прожело ме усхићење и радост, јер прославити божић уз бадњак представља значајну разлику…
Смјело скочих на ограду и одломих једну грану, не без помисли да та „радња“ и није баш дозвољена и да би могла да изазове низ нежељених посљедица.
С друге стране, какву ли пријетњу или штету може да проузрокује једна безазлена грана чија маслинова верзија симболизује мир, тјешио сам се.
И ето мене на чикашким улицама гдје носим гранчицу, али не маслинову већ храстову – (која није из супермаркета или са И-беја) а уз то није имала употребну вриједност нити бар код – и не требам говорити да је то било јако чудно за људе које сам сусретао.
Можда су се чудили на начин на који се ја чудим онима који су се одјевали у зелено за вријеме Дана Св. Патрика, или у разне костиме за Ноћ вејштица, а које сам често незаинтересовано посматрао.
За мене су они били чудаци колико и ја за њих са бадњаком у руци, у Чикагу, тог шестог јануара који је за њих тек још један обични дан.
Надао сам се да ћу срести некога нашег ( у такозваном „другом највећем српском граду на свијету“) ко разумије ту симболику, или чак некога ко је нашао бадњак као и ја, али то се није десило.
Био сам тог дана „изолован случај“ , али сам био срећан јер сам урадио нешто што за мене симболизује радост.
Желим свима срећан Бадњи дан и радост рођења Господа нашега.