Баба Вишња – Заборављена српска хероина
Ова скромна прича о баби Вишњи Мосић и њеним заслугама написана је захваљујући сјећањима њених потомака, Драга и Иване Мосић. Аутори су, овим текстом, жељели да за трајно оставе пристојан запис о њеном животу и изузетној улози на помагању члановима "Младе Босне". Уочи Првог свјетског рата, кришом проводећи преко границе са Србијом чланове „Младе Босне“, […]
Ова скромна прича о баби Вишњи Мосић и њеним заслугама написана је захваљујући сјећањима њених потомака, Драга и Иване Мосић. Аутори су, овим текстом, жељели да за трајно оставе пристојан запис о њеном животу и изузетној улози на помагању члановима "Младе Босне".
Уочи Првог свјетског рата, кришом проводећи преко границе са Србијом чланове „Младе Босне“, Вишња Мосић је постала њихов члан.
Горње Дубово је одвајкада било погранични планински крај вишеградске општине према Бајиној Башти и Србији. Шкрта, испарцелисана земља, најпогоднија за сточарство, овдашње становнике је природно усмјерила на горштачки начин преживљавања, а граница, која је час била строга, а опет временом и формална, упућивала их је једне на друге, на размјену, породичне везе, а понекад и на ситни шверц, од кога су многи преживљавали.
Граница у овом планинском крају, са безброј козијих стаза, а мало путева, поткрај деветнаестог вијека била је путоказ за многе путнике намјернике, који су туда ходили разним пословима и разлозима. Најчешће скривено од стража и граничара.
А да би прошли ово међугранично подручје многи су се обраћали чобанима, који су знали сваки пут и путељак, чак и кроз најгушћу шуму.
Негдје с почетка 1906. године домаћица Вишња Мосић оста без мужа Пера, са којим је изродила четворо дјеце.
Разбоље се Перо на пречац и, ваљда, од тешког рада у шуми и надничења по њивама, оде на живцима.
Вишња се одједном нађе у нерјешивим проблемима. Дјеца ситна, ваља их нахранити, а муж тешко болестан. Једном је, чак, насрнуо на најмлађег сина Милутина, док је био у бешици, а затим га је Вишња, заједно са братом Милисавом Марковићем једва спријечила да не запали омалену кућу.
Чували су Пера данима, али је ипак на Сретење Господње отишао у оближњи шумарак, наводно да накреше буковог листа за стоку.
Већ се смрачило, а ни њега ни листа. Скупе се комшије па у потрагу. Нису дуго ишли. У мјесту званом Буковик скочио је или се оклизнуо са високе стијене.
Никад није тачно утврђено, али је зато народ ову стијену назвао по њему. По православном обичају нису га сахранили ни у сеоско гробље, већ недалеко од стрмих стијена. Уз „Перову стијену“ и омалену хумку прозваше „Перин гроб“.
Тако је Перо Мосић окончао свој кратки, али тежачки живот, оставивши супругу Вишњу да се сналази како зна и умије са ситном дјецом.
А Вишња, виспрена и природно надарена за разне послове, чак и мушке, преузе бригу о домаћинству, кући, дјеци, стоци и њивама. Људи су је поштовали и помагали, колико су могли, и због њене мудрости и савјета које им је давала, како би им олакшала муке и свакодневне проблеме.
Помагали су јој рођаци и комшије, али је било и оних који су једва чекали да све напусти и врати се својима. Да се рашире по њеном омаленом имању, да се окористе њеном муком.
Дјеца полако пристигоше, па свако поче помагати. Око чувања стоке највише. Само, није их смјела саме пуштати, већ је ишла са њима. Тако упозна све стазе и путељке, сусрета путнике намјернике, прекограничаре, како су их најчешће звали.
Упућивала је многе на прави пут, ако би залутали, а многи су свраћали у њен омалени, скромни дом. Посебно кад би се задесили за лошег времена, зими, али и у касну јесен и рано прољеће.
Како јој је кућа била задња на путу према Србији, многи су је користили као одмор и неку врсту припреме за прелазак границе. Након што би били послужени, обично водом и шећером, настављали би даље.
Дуго се препричавало да је, једном приликом, на питање пролазника: „Чија је ово кућа – млада“, кратко одговорила: „Ово вам је свратикућа, ето чија је. Свратите и ви, ако желите“!
Мало, помало Вишња се прочу као један од најсигурнијих водича преко границе. Није то радила ни за какве паре. Једноставно, ишла је људима на руку, осјећала је да им треба помоћи, не питајући их којим поводом и послом туда ходе.
Аустроугарске окупационе власти посебно су контролисале гранична подручја према Србији. Њихове патроле учесташе и на подручју Горњег Дубова, али је Вишња знала за тајне пролазе кроз густу шуму.
У предвечерје Првог свјетског рата, још током 1913. године, у оба правца, најчешће ноћу, почеше се кретати младићи. По облачењу, али и васпитању видјело се да су образовани, пуни идеала и младалачких снова. Вишња им је била толико повјерљива да су је убрзо примили у своју организацију.
И тако Вишња Мосић поста члан „Младе Босне“, револуционарне омладинске организације, која се, како су јој објашњавали, борила против Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама.
У то тешко вријеме одиграла је значајну улогу, вјешто проводећи чланове „Младе Босне“, али и преносећи њихове усмене и писмене поруке које су размјењивали са члановима тадашње Народне одбране у сусједној Србији.
Пролазећи неопажено поред, до зуба наоружаних Аустроугарских граничара, најчешће је поруке преносила чувајући стада оваца на пашњацима уз саму границу. А кад би их сусрела знала је писане поруке ставити испод језика, глумећи зубобољу или чак да је глувонијема.
За преношење порука често је користила и своју кћеркицу Цвијету, тако што би их сплела у њене плетенице, а понекад ушила и у овчије руно, којим је била обучена.
На граници између Горњег Дубова и Заовина једне прилике, идући кроз мјесто звано Михаилов Крст, превела је и голобрадог црномањастог младића, за кога је убрзо сазнала да се зове Гаврило Принцип.
Знала је да долази већа група Младобосанаца, међу њима и Гаврило, а као знак распознавања на договореном мјесту у једном густом шумарку, држала је бијелу марамицу у руци. Када се увјерила да је пут чист, кренула је напријед. Стигавши близу границе само је скренула у страну показујући им руком да наставе даље према Србији.
Сјећала се Баба Вишња да су тамо остали подуго, да би јој једног дана најавили повратак у Босну.
Убрзо сазнаде за Сарајевски атентат. Једно вријеме се примири, али онда дођоше Аустроугарски војници по њу. Колико год да је била конспиративна и чувала се ухода очито да су у истрази, након атентата над престолонасљедником Францом Фердинандом и његовом супругом, сазнали за њене међуграничне везе.
Одводе је у затвор у Сарајево, са осталим Младобосанцима. Након двије године тамновања пребацују је у Беч, а од тешке робије спасио је затворски љекар, Јеврејин. Причало се да је и он био симпатизер „Младе Босне“. Савјетовао је, приликом прегледа у ординацији, да на суђењу уопште не одговара на постављена питања, глумећи психички поремећену особу.
Придржавајући се докторових савјета Вишња је вјешто убиједила судије да она, као убога сељанка, није имала никакве везе са члановима „Младе Босне“.
Нерадо се касније сјећала тог тамновања и суђења, јер није жељела да јој се враћају слике тешких мучења у истрази.
И њеног брата Милисава су, након атентата у Сарајеву, ухапсили. Око двије године тамновао је у сарајевском затвору, али га је својим свједочењем спасио даљег робијања Неђо Којадиновић из засеока Баре у Заовинама.
Причало се у народу да је овај одважни сељак, из домаћинске куће Рашка Којадиновића, отишао у суд у Сарајево и тамо прислужио свијећу, прекрстио се и рекао да ће пред Богом и народом говорити истину. Његово свједочење га је избавило из сарајевског казамата, али је због нарушеног здравља од посљедица мучења убрзо умро.
По завршетку Првог свјетског рата Вишња Мосић је, заједно са другим заслужним и признатим људима, позвана у Београд на свечаност у краљевој резиденцији. Након што је краљ Петар информисан о њеном изузетно лошем имовном стању понудио јој је новчану или материјалну помоћ. Као мудра и виспрена домаћица, не размишљајући дуго, рекла му је да би жељела да јој се ријеши стамбено питање и да јој држава додијели још мало земље, јер је она са којом је располагала била неплодна и мала.
Убрзо су јој дали на коришћење земљу у сусједним Мушићима, након чега су се мјештани муслимани побунили, жалећи се да они немају гдје чувати стоку. Не желећи неспоразуме са комшијама прихватила је имање у Мотиковој равни, које је након привременог коришћења убрзо постало њено власништво.
Након што доби боље и квалитетније имање, отеже се обећана градња нове куће, све до 1929. године. Разочарана због неиспуњеног краљевог обећања Вишња одлучи, па пут под ноге, у Бајину Башту, у тамошњу пошту. Телефоном назове канцеларију краљеве владе у Београду, гдје су је информисали како су паре за градњу њене нове куће у Горњем Дубову, у износу од тадашњих 200.000 динара, на вријеме и уредно уплаћене на рачун тадашње општине у Вишеграду.
Услиједила је финансијска контрола која је утврдила да су те намјенске паре одавно потрошене и да им се, практично, није могло ући у траг.
По налогу краљевске владе вишеградске власти су морале под хитно ријешити њено стамбено питање, тако да су у недостатку потрошених пара почеле скупљати добровољне прилоге, чак одбијањем процената од зарада радницима. Успјели су сакупити тек десети дио те суме, око 2.000 динара, од чега су, користећи бесплатан грађевински материјал тадашњих фирми, негдје око 1932. године Вишњи саградили нову кућу.
А када је кућа била завршена општина је, да би се некако искупила због трошења пара, у Горњем Дубову приредила велику свечаност којој су присуствовали високи краљеви официри, који су Вишњи Мосић предали тапије за добровољачку земљу у Мотиковој Равни и кључеве од нове куће.
Истинска Српска хероина Вишња Мосић је 13. новембра 1937. године предала душу Господу Богу. Живјела је часно и поштено, храбро се стављајући у службу Србији, којој је цијелог свог живота била одана свом душом.
О баби Вишњи Мосић и њеним подвизима у тешким временима Аустроугарске окупације хроничари нису превише писали. Њени племенити и храбри подвизи помињу се у књизи „Вишеград и околица“, коју је 1934. године објавио Азиз Ресулбеговић-Дефтедаревић. У тој књизи, на страни 51, између осталог кратко пише: “Позната баба Вишња из Дубова, која је још жива, преносила је повјереничка писма и додавала их људима из Народне одбране“.
Вишња Мосић се помиње и у књизи „Вишеградска жупа и Боричка висораван“, Јелисија-Јела С. Новаковића. На страницама 208-209, наводи се „Да је за вријеме Аустроугарске владавине над Босном, тадашњим властима највише живот загорчавала позната храбра и лукава жена, Вишња Мосић из Дубова. Она је примала и остављала писма и усмене поруке са једне на другу страну „суве границе“. Упућивала добровољце и друге патриоте на најсигурније стазе, за прелаз преко границе“.
За живота Вишња Мосић се прочула и као народни љекар, справљајући мелеме и чајеве од љековитих трава, којима је овај крај изузетно богат. Никоме ништа није наплаћивала, али су је у знак захвалности излијечени даривали прилозима које су остављали на оближњој источној води, која се налазила недалеко од њене куће. Тим даровима је подизала своју дјецу.
Ова храбра жена оставила је дубоког трага у ово погранично подручје, чак и након смрти. Тако је 1941. године група усташа кренула у Горње Дубово, из касарне у Гостиљи, тражећи Вишњу Мосић, означивши је као непријатеља број један за тадашњу ратну муслиманску власт. Сазнавши да је умрла тражили су њен гроб, али га нису нашли, јер је њен син Маринко прије доласка усташа избрисао надгробни натпис.
Вишњин други син Милутин је, као краљев војник, 1941. године мобилисан. Заробљен је у борбама на граници према Албанији, након чега је четири године провео у злогласном логору Аушвиц, гдје је ипак жив дочекао крај Другог свјетског рата. Али као бившем краљевом војнику комунистичке власти нису додијелиле никакву помоћ у храни. Изашавши из воза, између Кремана и Мокре Горе, кренуо је преко Заовина пјешице до Горњег Дубова пјевајући наглас: „Ој дјевојко Милијана, прошетај се планинама“ и „Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пјешке“.
Колико год да су били обрадовани његовим повратком, укућани су се додатно забринули како ће прехранити још једна гладна уста, јер је у то поратно вријеме владала велика глад.
У то вријеме о Вишњи Мосић се говорило само кришом и шапатом, међу четири зида, а њени насљедници су наставили да живе скромно и сиромашно, након чега их комунистичке власти 1948. године раздвајају. Њен син Маринко Мосић, као колонизатор са супругом и двоје дјеце депортован је у Семберију, гдје је засновао ново домаћинство, а млађи Милутин са супругом Милијаном и дјецом остаје да живи у Горњем Дубову, које је по њиховој смрти наслиједио син Благомир са супругом Миленом, дјецом Дикосавом, Драгом, Драгославом, Вишњом и Ранком. Након Благомирове смрти, Вишњино и Перово имање данас одржавају снаја Милена, Блашкова супруга и Вишњини праунуци Драго и Драгослав Мосић, са породицама.
Текст је илустрован сликама француског умјетника, представника реализма Жулијана Дјупреа.
Прича објављена у часопису "Дабар", маја 2014. године.
Аутори: Александар Савић и Славко Хелета
ČESTITKE
Čestitke kolegama za predivan i po narodno sjećanje nadasve koristan tekst.
одличан текст наше свијетле историје. Ово се учи и памти а не тамо некакви ликови коа што је додо,адем и има слични
Без увреде, али није могла Баба Вишња превести младобосанце кад су кренули да смакну Фердинанда, јер су они прешли Дрину у Јањи код Бијељине, па преко Мајевице и Тузле наставили за Сарајево. Што наравно не умањује Баба Вишњино велико дјело и самопожртвовање.