Аутошовиниста Бојан Д. Ђокић, за паре Србије, каже: НДХ није имала логоре за дјецу

Настојање да се вишеструко умањи званични број жртава логора Јасеновац није више својствено само хрватским историчарима. Протеклих неколико година колегама из лепе њихове у тој работи прикључили су се и неки од српских историчара.

среда, 9 октобра, 2019 / 17:43

У свом научном раду под насловом „Логор Јасеновац у уџбеницима историје за 8. разред основне школе“ историчар Музеја жртава геноцида у Београду у ревизији и дисторзији Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ, отишао је много даље.

Следи неколико ауторових научних сазнања и закључака а чланак у његовом интегралном облику можете прочитати ОВДЕ.


Анализа осам уџбеника историје за 8. разред основне школе који су одобрени од надлежних просветних органа Републике Србије показала је да је логор Јасеновац неодговарајуће и недовољно представљен. Такво представљање логора Јасеновац у уџбеницима историје носи са собом опасност да ће се код деце пре стварати предрасуде, стереотипи, мржња, реваншизам и шовинизам, него толеранција, праштање и хуманост.

О броју жртава логора Јасеновац

У већини уџбеника, аутори су узели процене о броју настрадалих које су настале током Другог светског рата или непосредно после рата, а не нова научна достигнућа.

Такво представљање логора Јасеновац у уџбеницима историје носи са собом опасност да ће се код деце пре стварати предрасуде, стереотипи, мржња, реваншизам и шовинизам, него толеранција, праштање и хуманост.

Приказивање једне бројке има за циљ индоктринирање омладине и одржавање мита да је у логору настрадало 600.000 или 700.000 хиљада људи, иако то није научно доказано. У овоме лежи велика опасност, јер се на тај начин стварају предрасуде, али и мржња, стереотипи, реваншизам, шовинизам, уместо других хуманих вредности. Усвајањем погрешних уверења и етичких вредности повећава се могућност за (зло)употребу Јасеновца у политичке и пропагандне сврхе.

За разлику од процена, Јавна установа „Спомен-подручје Јасеновац“ поименично је идентификовала око 80.000 жртава, а Музеј жртава геноцида у Београду у својој бази података има око 89.000 настрадалих у јасеновачким логорима смрти.

Са друге стране, новија научна истраживања процењују да је укупан број жртава овог логора између 122.000 и 130.000 (Музеј жртава геноцида у Београду, Цветковић, 2007).

Да ли је у логору Јасеновац постојао крематоријум?

Крематоријум у Јасеновцу није постојао, већ је то била пећ за печење цигли, а која је, према сведочењима, била у функцији само око три месеца у првој половини 1942. године.

Према подацима, пећ се користила и за убијање људи и спаљивање тела настрадалих логораша, али она није била „крематоријум“ какви су постојали у нацистичким логорима смрти.

Такође, треба имати у виду да осим сведочења (извори којима треба прићи опрезно и увек са сумњом), нема других доказа који би поткрепили тврдњу о постојању тзв. Пићилијеве пећи у Јасеновцу. У ширим расправама оспорава се спаљивање људи у Јасеновцу.

„Крематоријум“ се прави по одређеним стандардима, а не адаптацијом пећи.

О постојању „крематоријума“ се може говорити када се нађу докази за то, када се утврди да ли је у тој пећи било могуће спаљивати људе, колику је температуру достизала та пећ, колику је кубикажу имала.

Да ли су на територији НДХ оснивани и логори за децу?

Тврдња да је на територији НДХ основано и „неколико дечјих логора у којима су нестале десетине хиљада српске, јеврејске и ромске деце“ је велика грешка. Као прво, искључиво дечији логори нису основани/постојали у НДХ, него су, као што је то случај и са другим логорима у Европи, у тим логорима међу другим заточеницима била и деца.

Међутим, у литератури и понеким историографским делима постоји тенденција да се прихватилишта и сабиралишта за децу прикажу као логори.

Други проблем у овој истој реченици је што аутори не наводе тачну цифру када говоре о страдању деце, него наводе да је у тим логорима нестало „неколико десетина хиљада“ деце.

И у другом уџбенику (Димић, Љушић 2015: 179) највећи проблем представља тврдња да су на територији НДХ формирани и логори за децу.

Тако се за Стару Градишку тврди да је био дечији, иако је претходно наведено у уџбенику да су у њему биле и жене.

За логор Сисак се, такође, тврди да је био дечији, иако су у њему били и жене и старији људи. У оквиру логора Сисак основано је „Прихватилиште за дјецу избеглица“ у коме су смештена деца која су одвајана од родитеља, а у њега су допремљена и деца из других логора.

Деца су у Сиску смештана и на друге локације, али се никако не може тврдити да је то био логор за децу, већ логор у коме су била и деца.

Логор у Горњој Ријеци није био код Карловца као што аутори тврде, него код Крижеваца, а, такође, није био искључиво дечији, већ је то био женски сабирни логор у коме су била и деца са мајкама. Наводни дечији логори у Новској и Приједору нису постојали, а могуће је да се овај податак односи на привремена сабиралишта формирана за време Козарске (или Козарачке) офанзиве.

Тврдња да је и Јастребарско био дечји логор, такође, не стоји, јер је реч о прихватилишту или дому за децу, а службени назив је био „Прихватилиште за дјецу избеглица“.

Деца су у Јастребарском била смештена на неколико локација. Од 3336 малишана, преживело је 2887, а 449 је умрло (Peršen, 1990).

О постојању логора за децу је довољно речено у анализи претходног уџбеника, па нема потребе понављати да је неистина да су у Јастребарском, Сиску, Новској и Старој Градишки постојали логори за децу, што се тврди у још једном уџбенику (Бонџић, Николић 2015: 172).

Чак се и за логор Цапраг тврди да је био дечији логор, иако он то није (Дујковић, Свилар Дујковић 2013: 156).

Ни уџбеник чији су аутори Боснић и Павловић није успео да избегне неистину да су постојали посебни логори за децу у Старој Градишки, Јастребарском и, рекли смо, Новској, где није постојао дечији логор (Боснић, Павловић 2013: 122).

Јасеновац је био и радни логор?

У неким уџбеницима нису добро формулисане реченице и садржај текста, а постоје и друге озбиљне мањкавости.

Код Ђурића и Павловића није добро формулисана реченица да је логор у Јасеновцу служио искључиво као логор смрти, јер је он био и радни логор, а што се не наводи.

Фотографије?

Фотографије уз текст о логору Јасеновац су, у већини случајева, неутралне, али има и оних неприхватљивих. Тако се у једном уџбенику налази фотографија под називом „Усташки злочинац окружен телима убијених Срба у логору Јасеновац“ (Димић, Љушић 2015: 197), којој ту није место, јер није педагошки и упутно деци приказивати ужасе рата.

———————

Чланак Đokić Logor-Jasenovac-u-udzbenicima-za-8.-razred је резултат истраживања на пројекту „Жртве рата 1941–1945.“, који је финансирало Министарство културе и информисања Републике Србије (Уговором о годишњем финансирању рада Музеја жртава геноцида за 2016. годину).

Приредио:

Душан Ј. Басташић

УГ Јадовно 1941. Бања Лука



5 КОМЕНТАРА

  1. U čemu je razlika između „rada“ Bojana D. Đokića i “ besplatnih“ “ sadržaja “ u Banja Luci?
    Bitno je samo objaviti “ rad“ na ćirilici i urbana gerila će autošovinizam prihvatiti bez razmišljanja.
    Srbi su izgubljeni kao narod.

  2. У чему је разлика између тебе и тог Ђокића? Према хладним ,,калкулацијама” (да не буде случајно ,,прорачунима” и ћирилицом) сте веома слични, као да се ради о ексерима, а не људима (пардон, Србима).
    Битно је да ћирилица не ваља, као ни да је неком стало до њеног очувања. Изгубљени сте ви југословени….

  3. кад је наопако, најбоље би било амнестирати највеће убице српског народа- усташе и њихову геноцидну политику последњих 150 година. Стварно су Срби луд народ. Нијесу они за то сами криви, криваца има много, али јесу најодговорнији. Оно што је неспорно, демографски губици српског народа у 20. вијеку су преко 4.100.000. То што нијесу тачно и на вријеме пописани сви побијени Срби у логорима НДХ, побијени припадници ЈВуО, побијени припадници партизанских јединица (један значајан број), Срби поубијани од стране комунистичког режима крајем и након II свјетског рата, без икакве сумње криви су српски политичари на свим ниовима власти у протеком вијеку. Сад Србе сви зјебавају ( ружан је израз али одговара стању ствари) и спрдају се са нашим невино умореним жртвама,( мој јаран друге вјере каже “дај спискове ј…ти м..ер своју“ а ми млтимо празну сламу и лутамо ко мува без главе, како лијепо каже наш српски народ.

  4. Cak iako nije bilo logora za djecu, sta to mijenja kada djeci nije mjesto u logorima niti bilo kakvim sabiralistima nego kod svoje kuce. Isto je i sa zenama. Za muskarce bih jos i mogao da podnesem da su nekim slucajem zatvarani iskljucivo po kriterijumu oruzanog otpora, ali znamo da su nas redom kupili. Sto su stigli pobili su na pragu a ostalo odvedeno u razne logore sa svakom drugom svrhom samo da ne funkcionisu kao slobodni ljudi. Zvali se to radni logori ili logori smrti, zvali se krematorijumi ili peci za pecenje cigli, hiljade mrtvih najbolje govore sta je bio pravi cilj. A ti Bojane jedi govna koliko hoces. Ako ti je sporna cifra od 700000 obidji mjesta poput Garavica kod Bihaca, gdje je ubijeno 12000 Srba, pa Susnjara kod Sanskog Mosta gdje je ubijeno 5500 Srba, pa Banjalucka naselja Drakulic i Sargovac gdje je ubijeno oko 3-5 hiljada Srba, pa tek u rejonu Kozare i potkozarja. Samo tu ces nabrojati desetine hiljada ubijenih, a gdje su ostala stratista sirom BiH i Hrvatske. Mozda u samom Jasenovcu nije ubijeno vise od 80 hiljada Srba, ali to je opet neuporedivo vise nego Bosnjaka u Srebrenici, pa cijeli svijet hoce zbog Srebrenice da nam prilijepi etiketu genocidnog naroda.
    Bojane, Bojane, ne jedi govna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *