АУТОПУТЏИЈА (HIGHWAYMEN)

За његовог редитеља, је сасвим сигурно умјетнички филм. Девет првих минута, нема ни ријечи. Лудак намјерно сатаре колима жену испред мотела у забити. Онда га муж јури и рокне. Такође колима. Упропастивши га потпуно. Пошто одробија три године, почиње га слиједити по САД, скупљајући његове протетичке остатке. Тип је сада класични Робокап, који убија на […]

четвртак, децембар 22, 2011 / 05:21

За његовог редитеља, је сасвим сигурно умјетнички филм. Девет првих минута, нема ни ријечи.

Лудак намјерно сатаре колима жену испред мотела у забити. Онда га муж јури и рокне. Такође колима. Упропастивши га потпуно. Пошто одробија три године, почиње га слиједити по САД, скупљајући његове протетичке остатке. Тип је сада класични Робокап, који убија на пјешачком.

Филм потпуно глуп. Непрочешљаног сценарија, слабе мотивације, идиотске глуме, уз ситуације и детаље против здравог разума. Тај ефекат појачава мантричко понављање, "како полиција не може ништа".

Форензика која скида комаде ткива са каросерије, за овог сценаристу не постоји. Није гледао Дискавери. Но, уколико је полиција толико неспособна и попустљива, може ли бар зауставити човјека који вози са једним фаром? И наплатити му казну? Онда не би било цитата за бљување: "Његови фарови су као и његове очи, једно не ради".

Ову социјалу оправдава само крај. Над измрцвареним тијелом ауто-убице, појављује се црнац помагач. Представља се: Вил Маклан, државни инспектор за саобраћај. И пуца из сачмаре.

Глуп филм, још глупљи крај. То се зове напредак!

(Редитељ: Роберт Хармон; Улоге: Рона Митра, Френки Фејзон, Колм Феоре)



Оставите одговор