Зашто Бањалуци ноћас није требао ватромет

„Поново је трпео од глади. Желудац је сам себе варио… Сањао је крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус… Губио је свест неколико пута у току тог дана… Чарапе су му се толико биле распале, а парчад од њих се тако усађивала у месо, да их је морао одбацити. Ишчупао је поставу џепова на оделу и њом је обавио стопала…“


Марија Милић: Псссст, тихо… спавају интелектуалци!

Било би згодно, ако ко има број мобилног ових наших интелектуалаца и академика, да их подсјети да ће убрзо Сретење. Ови што преспавају цијелу зиму тад се, тврде, извуку из јазбине. Макар на тренутак промоле очи, анализирају тренутну ситуацију и процијене шта ће.


Јавно изокренута прича

„Тек је брдо изашло иза сунца, а кревет скочи из пространог чиче, навуче ноге на опанке, стави главу на капу и отвори кућу на вратима…“


Олуја и послије Олује*

Неоправдано запостављени у политичким говорима и свештеничким молитвама, раме уз раме са сапатницима из Лике, Баније, Кордуна и Славоније, Срби су за само два мјесеца 1995. године, на самом крају рата, збрисани и из западне Крајине. Тадашње Републике Српске.


То што је дужи, не значи и да је бољи

Можда стварно живимо четири године дуже, по статистици премијерке Цвијановић и аналитичара и новокомпонованог водитеља Мирослава Лазанског, али су демографске цифре Завода за статистику Републике Српске, у који се ових дана кунемо, неумољиве.


И у мени тече крв Дрварчана

Кажу, у Дрвару се отвара факултет. Неки за, како чух, примијењене науке или тако нешто. Искрена да будем, цркла сам од смијеха.


Марија Милић: Мозгом за Српску

„Данас не може бити Трећег рајха, јер сте ви у Бечу неспособни!“ Тако је говорио Јерг Хајдер, бивши покојни лидер Слободарске партије Аустрије.


Ретроактивна одбрана српства

Србија, каже, памти. Памтимо и ми Србију. Из тамо те ’95. Кад нам нису дали да се упишемо у школе, јер кваримо, ваљда, градски просјек. Кад су нас пустили да седмицама џеџимо испред врата новосадских гимназија, јер за нас у њима није било мјеста.