Ако је лице издајица душе, а јесте (Vultus est index animi), онда су политичари слика народа, огледало његове душе и карактера. Какав је народ у стварности, такви су му и политичари. Нигдје се тако добро не може спознати ова истина, као на нама Србима и нашим политичарима.
Какве пропусте дозвољава у свом раду Тужилаштво БиХ, а и судија за претходно саслушање Суда БиХ, може се видјети на случају предметне оптужнице Тужилаштва БиХ, број Т20 0 КТ 0024163 23 од 22.08.2023. године (објављене у неколико овдашњих медија), против Милорада Додика и Милоша Лукића.
Недавно смо, они које то занима, имали прилику пратити посебну сједницу Народне скупштине Републике Српске на којој је одлучивано о вету српског члана Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић.
Уставни суд Републике Српске је 29.11.2023. године одлучио да је у складу са Уставом Републике Српске проведен поступак доношења Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ и Закона о измјенама Закона о објављивању прописа у Службеном гласнику Републике Српске.
Никада се од стварања Уједињених нација 1945. године па до данас није догодило да појединац, уз то још и странац, некој држави чланици УН умјесто њених институција наметне своју вољу, којом каже да ако се та воља не поштује чини се кривично дјело.
Никада прије у нашој историји Србе с ове стране Дрине нико није тако намагарчио, као што је то учинио ОХР. Нити су Срби себе сами направили таквим магарцима, као што су то учинили од 1997. до данас, прихватајући као устав и закон све што је наметао ОХР и стављајући се, путем својих судија, политичара, професора и кога све не, у службу ОХР.
Бавим се дуже од двадесет година деспотским, у суштини колонијалним системом владања Босном и Херцеговином од стране високих представника, развијеним од 1997. године до данас.
Навршило се пола године откако је Кристијан Шмит 27.4. ове године наметнуо "закон о допуни Кривичног законика Републике Српске". Тим чином Шмит је наметнуо кривично дјело подмићивање на изборима и у служби која се финансира из јавних средстава (члан 321а. Кривичног законика Републике Српске).
Тридесети извјештај Републике Српске Савјету безбједности УН по тридесети пут нигдје ниједном ријечју не наводи оно што јасно пише у Повељи УН нити су и на једном мјесту написане ријечи Повеље УН које су од кључне важности у борби за депротекторизацију БиХ.
Колико суверенитет државе чланице Уједињених нација (УН) није само гола правна норма садржана у Повељи УН, већ колико је она као најважније императивно начело међународног права заштићено и у правној стварности, најбоље доказује пракса Међународног суда правде.