Aстрономи збуњени огромном црном рупом
Астрономи су уочили огромну црну рупу – другу највећу која је позната науци – у малој глаксији чија је величина тек четвртина нашег Млијечног пута. У галаксији НГЦ 1277 налази се црна рупа већа 4.000 пута од црне рупе у средишту Млијечног пута, са масом 17 милијарди пута већом од масе нашег Сунца. Неочекивано откриће […]

Астрономи су уочили огромну црну рупу – другу највећу која је позната науци – у малој глаксији чија је величина тек четвртина нашег Млијечног пута. У галаксији НГЦ 1277 налази се црна рупа већа 4.000 пута од црне рупе у средишту Млијечног пута, са масом 17 милијарди пута већом од масе нашег Сунца.
Неочекивано откриће не уклапа се у постојеће моделе раста црних рупа, према којима се оне развијају упоредо са галаксијама у којима се налазе, пренио је Би-Би-Си.
Астрономи не могу да директно посматрају црне рупе, пошто оне упијају све врсте енергије, укључујући свјетлост. Умјесто тога, они мјере "сферу утицаја" црне рупе, односно њен гравитациони ефекат на околни гас и звијезде.
У потрази за највећим црним рупама у свемиру, астрономи користе телескоп Хоби-Еберли, смјештен у Тексасу, а до сада су открили велике црне рупе у скоро 900 галаксија.
Астрономе је збунило ново откриће, пошто се испоставило да је друга највећа позната црна рупа смјештена у веома малој галаксији удаљеној 220 милиона година од Земље, у сазвјежђу Персеј.
Научници су израчунали да је црна рупа у галаксији НГЦ 1277 величине нашег Сунчевог система и да она чини 14 одсто масе своје галаксије.
Поред овог открића, научни тим је уочио још пет мањих галаксија, које би, уз додатна истраживања, могле да оповргну правило да велике црне рупе могу да постоје смао у великим галаксијама.
У случају галаксије НГЦ 1277, научници претпостављају да је црна рупа нарасла веома брзо у далекој прошлости и да је галаксија у међувремену престала да се шири и ствара нове звијезде или друга небеска тијела.
"Покушавамо да схватимо како се то десило и још немамо одговор. Али зато је то толико занимљиво", изјавио је члан истраживачког тима, доктор Ремко Ван ден Бош, са Универзитета у Тексасу.