Асимилаторски и афирматорски поглед на ћирилицу

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

Пише Андреј Фајгељ

Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети, може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.

Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.

Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти:

Асимилација је универзална, то је светска пракса

Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.

Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!

Срби су одувек писали латиницом

Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.

Ћирилица је превазиђена

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.

gagarinПодсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.

Са ћирилицом не можемо у свет

Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.

Ћирилица није исплатива

Тако гласи „крунски доказ“ наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.

А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.

Ћирилица вређа

„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?”. Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.

Ћирилица угрожава

Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.

Мит о двоазбучности

То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: ”Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени ”српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.

Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?

За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:

„Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе.
……………………………
Ал` народ ни један до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!“

Ззашто се ћутало?

Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама“.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад је већ у „Новосадском договору“ било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?