Арсен Чаркић: О свему, само не о музици

Премијера Сафикаде, приморала је Aрсена Чаркића, професора клавира на Академији Умјетности, да реагује преко Фронтала. Ми такве ствари једини објављујемо. „О умјетничком дјелу се не смије разговарати, уколико имате дежурне малограђане, који ће гледати како се ја зовем, а како се зове човјек чије дјело оцјењујете. Из простог разлога, што живе од измишљања национализама, фашизама […]

недеља, децембар 25, 2011 / 09:54

Премијера Сафикаде, приморала је Aрсена Чаркића, професора клавира на Академији Умјетности, да реагује преко Фронтала. Ми такве ствари једини објављујемо.

„О умјетничком дјелу се не смије разговарати, уколико имате дежурне малограђане, који ће гледати како се ја зовем, а како се зове човјек чије дјело оцјењујете. Из простог разлога, што живе од измишљања национализама, фашизама и каквих год изама, од којих ће они добијати паре са стране.“

Пише: Арсен Чаркић

Све у свему – талентовани живе од свог талента, неталентовани живе од политизације талента, или властитог- непостојећег или експлоатацијом туђег.
Иначе, Инсанић је мој добар пријатељ и јако фини човјек. У најцрња времена владавине примитивизма и лудила човјек је био довољно „позитивно луд“ да око себе окупља музичаре и припрема са њима наступе, на којима су изводили врхунска умјетничка дјела, и – управо и једино захваљујући њему, Бањoлучани су имали прилику слушати дјела Вивалдија, Моцарта и осталих незалазних генија.
У сулуда времена, када се на прелазу 20. у 21. вијек вратио средњевјековни менталитет, да је дословно срамота било рећи да се бавиш музиком, па смо почесто слушали коментаре „добро то, него шта си по занимању“, Мухарем је преостале бањoлучке музичаре окупљао и притом их плаћао. Не много, али увијек онолико колико су му могућности то дозвољавале. Ако је ико, дакле, био ентузијаста и један од ријетких који музику нису водили ка проституисању (извођењем сладуњавих и кичастих репертоара или самохвалисањем) – то је био Мухарем.

У својој огромној љубави према музици, зажелио се старих и култивисанијих времена, па се ријешио на писање опере. Огроман задатак. Стварно је требало бити лудо храбар да се човјек упусти у такво нешто. Није имао план постати други Верди, Пучини или Вагнер, већ управо да се у временима осиромашеним, не само аутентичним културним дешавањима, него културом уопште, поново догоди нешто што ће нас подсјећати да нам тако мало треба да живимо као сав нормалан свијет. И на томе му скидам шешир.

Ако је ико био „аутентична Бања Лука“ то су за мене били чика Владо Милошевић са својим истраживањем и стваралаштвом, Ратко Радујковић (неописива количина сулудог ентузијазма и љубави која је изњедрила хор „Јединство“) и Мухарем Инсанић са свиме што сам горе побројао. Три пријатеља и да нагласим – три дисидента које је махала прогонила јер су увијек били то што јесу.

Сафикада

Сву oву причу иницирали су новински наслови да је опера Мухарема Инсанића „Сафикада“, уједно и „прва БХ опера“, (сличан случај је био прије неколико година у Сарајеву, када је истим епитетом окићена опера Јулија Марића), па је на реаговање самог композитора и пар зналаца то кориговано.

Затим, да је у питању „прва бањолучка опера“, уз опаску самог Мухарема да то није тако, јер је прву бањолучку оперу под називом „Јазавац пред судом“ компоновао наш велики етномузиколог и стваралац Владо С. Милошевић.

Е, онда је настао проблем. Подигла се махала, јер су јој ти безобразни самозвани стручњаци ударали посред њене омиљене забаве – аутоеротизма на помен ријечи „бањалучки“, тако да су сви који су се усудили наглас изговорити ту опаску названи „људима отрованим национализмом“. Иста екипа која је Мухарема називала „великосрпским националистом“, а касније под другим околностима „агентом удбе“ (sic!) сада суочена са музиколошким чињеницама, које јој не дају да до краја обави медијску мастурбацију – све музичке зналце са ових простора маже фекалијама национализма.

Ето, моје колеге (па и моја маленкост) који се годинама и деценијама дружимо и сарађујемо са Мухаремом, због чистог познавања историје музике и културолошких дешавања на овим просторима, ничим изазвани, стадосмо у исти ред са Шешељевим карневалским „србистима“ и са Драшковићевим пијаним брадоњама. Гдје је сад та чувена бањолучка удба да зле језике (као у најбоља времена) одвезе на заслужено љетовање на Голом отоку? Запријетите тим злим људима да ће се њиховој дјеци десити Сребреница (стварно добих мејл идентичног садржаја).

Ето тако.

Мухарема Инсанића су својевремено ти исти оптуживали за великоспрски национализам јер је ПРВИ у Бањој Луци осамдесетих година, са хором Пелагић у Саборној цркви св.Тројице извео концертно Мокрањчеву Литургију, па је услиједио прогон. Владо Милошевић (без обзира на сав његов музички рад) је такође имао великих проблема јер је компоновао Литургију за мјешовити хор. И Мухарем и Владо су били нико и ништа у времена када су „древни бањалучани“ (ови што су им ђедови овдје дошли са римском војском) имали власт, а на власт се тада није долазило тако што си „изузетно урбан и култивисан“.

И, интересантно заиста, ја за све ово вријеме никада не чух оне истински цивилизоване, честите и образоване да се хвале властитим поријеклом, статусом и било чим. То, по правилу, чине они који у себи носе комплекс, па те своје „квалитете“ морају непрекидно истицати. Не могу а да се не запитам – ако радиш нешто што је аутентично и квалитетно, чему потреба за самохвалисањем?

Самохвалисање и Брат Пантела

Мухаремов рад и ентузијазам (иако му музика није професија) је за сваку похвалу, и нема потребе да лажете и његовим дјелима дајете, не музичке, већ искључиво политичке и локал -патриотске епитете („прва БХ опера“, „прва бањалучка опера“, „прва опера изведена у НПРС“) а ниједан од њих није тачан? Том великом ентузијасти сте упропастили премијеру опере властитом глупошћу и хохштаплерајем.

Толико о томе. Што би рек’о брат Пантела – „аудиториум кома, кумара неверуе“.

Неверуем и ја када у првим редовима Банског двора слушам коментаре да је извођење Моцартовог Реквијема на латинском – „миса за мртве“, „опера боља од оне прошле“, а господин је алудирао да је био на првој опери изведеној интегрално у Бања Луци (Моцартова „Бастијен и Бастијена“). Неверуем исто, као када слушам стручне коментаре еминентних личности из првих редова, да је солисткиња далеко укусније обучена од диригентице.

Неверуем ни сад кад сам Мухарем каже „људи немојте правити непотребну помпу око Сафикаде“, јер је човјек био кућни пријатељ Владе Милошевића, а обојицу су као дисиденте прогонили ти исти који сада пљују по професорима и критичарима, јер се држе чињеница. А шта тек од невјерице да помислим, кад ми људи са државних медија огорчени кажу „па шта, то је прва опера изведена у НПРС“, па се запитам гдје су били прије пет година када смо (и то три вечери за редом) изводили Моцартову „Бастијена и Бастијену“??

У сваком случају, неизмјерно сам захвалан бањолучкој махали јер је мене и још пар мојих драгих колега сврстала у низ бањолучких „великосрпских националиста“, раме уз раме са Мухаремом Инсанићем и Владом С. Милошевићем. Рекох и душу спасих.

На жалост данашње малограђанске „елите“, за властито мишљење се више не иде на робију, а ја ћутати над глупостима више нећу.



0 КОМЕНТАРА

  1. самозвани стручњаци ударали посред њене омиљене забаве – аутоеротизма на помен ријечи „бањалучки“

    Да, то је нека суштина које смо се дотакли и прије. Свака част.

    Што се тиче Мухарема, додаћу једну цртицу. Први пут у животу сам га видио на протесту продаваца на Тржници, против увођења фискалних каса. Рече тад: Ја могу да купим касу, али се солидаришем са овим људима који не могу

  2. Махала ће увијек остати махала и мрзиће аутентичне таленте, аутентичне ствараоце и аутентичне људе! Па и кад махала постане пуноправан дио Европске Уније (да зло не чује)исто ће бити!

    Када су махалаши били испод скута Поздераца, Мухарем Инсанић је за њих био „фуј српски националиста“ (ваљда што му је дјед био Солунац) јер је учинио неопростиво и незамисливо и за тадашње Србе са великим „С“, и са још већим „мудима“!?
    Мухарем се често знао нашалити на ту тему да је њему било лакше поставити Мокрањчеву литургију у православну цркву као муслиману, него некоме Србину!:D
    И био је потпуно у праву, то знају сви који су били одрасли људи тога времена. То што је навукао одијум „својих“, због тога, то је његов лични избор и тиме је показао да је АУТЕНТИЧНИ човјек, умјетник,бањалучанин, и господин!

    Такви су трн у оку сваком МАХАЛАШУ И МАХАЛУШИ било они шљегли некад из Лишње,Бужима или Високог или сад из Дринића и Рипача…B-)
    За ове данашње махалаше под скутима Милета Додика или некад Караџића, и Але је неки националиста и „биће нижег реда“, јер они напросто НИСУ У СТАЊУ да виде племенитост и аутентичност неке особе саму по себи, ако није пропраћена црним џипом и двојицом ћелавих билмеза у конобарским одијелима…B-)

    Свака част Арсене, пиши нам чешће о правим бањалучанима, колико их је – да је, и не бој се УДБЕ; чувај се само судских тужби за увреду части. Чуо сам, прича се по чаршији да су извјесне новопечене махалуше родом са западних висоравни, а у спрези са земљацима по општинским и окружним судовима, СПЕЦИЈАЛИЗОВАЛЕ парнице за „псовање мајке гламочке, дрварске …етц.“
    Куну ми се људи да та екипа озбиљно рачуна на приходе из таквих активности. Увијек имају спремне свједоке да си им „радовао мајку дрварску“ и: „три до чети’р таузенке у паџе“ им не гину…x-(

Оставите одговор