Арсен Чаркић је још један од сарадика Фронтал.РС, који се повео спознајом: ако нећу ја – ко ће? И стварно… ко ће? Паучина се ухватила.

Пише: Арсен Чаркић

Концертом „пијанисте“ Владе Поданија на бањолучкој тврђави Кастел, започета је званично нова концертна сезона 2011/12. Е сад… то што је „пијаниста“ под знацима навода, за промјену није резултат елементарног непознавања материје, него управо потребе да се већ једном на нашим просторима ствари почну називати правим именима.

Под тим појмом (пијаниста) свуда на планети Земљи (и вјероватно у остатку свемира) подразумјева се неко чија је професија свирање клавира (не синтисајзера, клавијатуре, електричног клавира или слично) односно владање најважнијим дјелима концертне литературе писане за инструмент. Прецизније – појам „пијаниста“ подразумјева оног ко је је концертни виртуоз-извођач и који кроз концертирања на реситалима и наступима са симфонијским оркестрима, тумачи капитална дјела клавирске литературе. Што ће рећи да у пијанисте спадају нпр. Иво Погорелић, Кемал Гекић, Александар Маџар, Алескандар Шандоров…

Свирање клавијатура по рок и поп бендовима, уредништво на радио-телевизијама, компоновање џинглова за рекламе, сарадња са нашим естрадним „именима“ итд, може се назвати на милион начина, али пијанизмом – ни у случају лудила или страшно високе температуре. Свируцкање популарних мелодија по клавијатури може бити симпатично, упаковано у водњикаве сентименталне аранжмане, и све у свему, може представљати сасвим солидну подлогу за рекламе за нови детерџент, домаћу осигуравајућу кућу или тржни центар; међутим – опет и опет, ни под тачком разно не представља озбиљан умјетнички рад, већ чисту тезгу. Тачка.

Уопштено речено – уздизати шоу Владе Поданија на ниво озбиљне културе је исто што и текстове Лепе Брене или Нових Фосила подводити под „поезија“ и уводити у гимназијске уџбенике.

Вањушка Мартиновић

Двије недеље касније, у сриједу 15.09. у великој сали Културног Центра Бански Двор, бањолучкој публици се по први пут представила пијанисткиња Вањушка Мартиновић. Иако су се сви већ увелико вратили са одмора, а школе и факултети почели са радом, сала која иначе прима преко три стотине гледалаца, угостила је тек око двадесетак поклоника културе.

Концерт је отворен Листовим омажем Сенанкуру, музичкој подлози за роман „Оберман“, типчном француском раноромантичарском „ноар“ роману у којем аутор попут већине савременика кроз интроспекцију преживљава егзистенцијални судар модерног европског човјека са судбинским питањима о смислу, животу, људским односима, уз чувену "Le mal du siècle" атмосферу којом одишу многи романи паришког круга почетка 19 вијека. Управо у овој композицији млада пијанисткиња своје звучање највише приближила атмосфери дјела које је послужило великану клавира Листу као инспирација, међутим уз доста погрешног текста и јако мали динамички спектар.

Иако је композиција писана као фантазија, а њен емотивни набој пијанисти оставља велике слободе у смислу тумачења појединих фраза, честе ритмичке промјене нису зазвучале убједљиво у контексту драмске радње, а најдраматичнији средњи одсјек је звучао доста неубједљиво и немоћно, уз опет, доста кривих нота. Све у свему, највећи изазов у тумачењу Листових дјела представља управо опасност да слобода (у форми чију цјелину код добрих пијаниста управо држи јасан и моћан израз) без јасног вођења драмског развоја пређе у фрагментарност, што се управо и десило.

Фонтана у Вили Есте

Идуће дјело које је представљено била је једна од композиција које су означиле преокрет, како у Листовом стваралаштву и означиле почетак његове позне композиторске фазе, тако и поставила темеље и велику инспирацију Дебисију, Равелу и осталим импресионистима – „Фонтана у Вили Есте“. Величанствено дјело, и можда заиста отворено можемо рећи – прва импресионистичка композиција у којој генијални аутор користећи сва властита достигнућа у области пијанизма, и реално Лист јесте неко ко је непрестано пробијао границе и подизао пијанистички израз и виртуозности на дотад незамислив и трансцендентални ниво.

Слушајући велика извођења овог дјела заиста остајемо запањени Листовом магијом и талентом да чујемо прскање и претакање воде, да дословно осјетимо на лицу капљице које са фонтане носи вјетар. У извођењу „Фонтане“ пијанисткиње Мартиновић је поново недостајало динамичког распона, бљештавила и одушевљености виђеним и доживљеним које је композитор тако мајсторски преточио у ноте.

Сергеј Рахмањинов

Централну тачку вечери чиниле су масивне варијације Сергеја Рахмањинова, једно од најзахтјевнијих дјела, не само у смислу физичке снаге извођача и његовог владања инструментом, него првенствено у одгонетању атмосфере у позној америчкој фази композитора, када у контрасту са његовим раним опусима све више чујемо огорчење, цинизам, демонске авети и уопште једну мрачну атмосферу изазвану његовим разочарењем у индустријско друштво.

Нажалост, опет је недостајало звучања толико карактеристичног за музику једног од највећих руских генија – судбинских звона (којима је посветио и читаву симфонијску поему), узвишене мисаоности, те префињене и моћне лирике коју доноси зналачка оркестрација и вођење мелодијских линија, те величанственог израза у којем клавир у својој раскошној и пуној звучности стоји равноправно са великим филхармонијским оркестрима.

Све у свему, општи закључак публике након концерта био је да је пијанисткиња Мартиновић изабрала репертоар који умногоме превазилази њене тренутне могућности (изузев јако паметно одабране завршне тачке, Виља Лобосових „Бразилских игара“), те да би далеко већи утисак оставила изводећи репертоар прилагођенији властитим изражајним могућностима.

Такође, остаје и даље неостварена жеља да и Бања Лука у области културе на подијуму Банског Двора поново почне примати у госте истинске великане класичне сцене који редовно гостују по Београду, Загребу, Марибору, Сплиту, Скопљу и Љубљани – да домаћа публика жедна врхунске музике чује виртуозитет и имагинацију једног Гекића (клавир), моћ израза једног Кавакоса (виолина), страст браће Ромеро (гитара), Башмета (виола), Цукермана (виолина) и многих других који већ редовно гостују по дворанама у окружењу.

Нада умире последња.