Арсен Чаркић: Анонимуси против Коље Пејаковића

Oмиљени пијаниста уредништва Фронтала, реагује на текст мултифункционалног умјетника Николе Пејаковића, по имену Мијешано месо. Не спадам у дежурне ђедове моралисте који мисле да од њиховог мишљења зависи „спас планете и васколиког срБства“, напротив. Слабо вјерујем да је моје мишљење икоме битно, тек покоји пут дигнем глас, ето, принципа ради, што каже Достојевски „покажи им […]

петак, новембар 23, 2012 / 00:14

Oмиљени пијаниста уредништва Фронтала, реагује на текст мултифункционалног умјетника Николе Пејаковића, по имену Мијешано месо.

Не спадам у дежурне ђедове моралисте који мисле да од њиховог мишљења зависи „спас планете и васколиког срБства“, напротив. Слабо вјерујем да је моје мишљење икоме битно, тек покоји пут дигнем глас, ето, принципа ради, што каже Достојевски „покажи им шипак, па макар и у џепу“.

Не пишем ни по поруџбини, ни за паре (како се у свом првом блогу хвалисао мој драги брат Коља), пишем зато што сам схватио да је највећа глупост и заблуда у историји ових подручја максима којој је учено свако дијете из „поштене куће“ – да паметнији попушта. Да нормални, уљудни, образовани и васпитани сагињу главу и ћуте, попуштајући над глупошћу, политиканством и будалалуцима свакојаких врста.

Е па, нећу да ћутим. Више никоме. И ни по коју цијену да будем „политички коректан“, односно што рече св. Лествичник да „паднем у страшни гријех човјекоугађања“ којем је мати среброљубље и самољубље и сујета.

Ћутња је платина

Да не баљезгам даље, повод за ово писање нису извјештаји са концерата, писање о теолошким аспектима Бахових фуга нити беспућа домаће културе, него нешто сасвим другачије – чланак мога драгога Николе Пејаковића објављен у Гласу Српске.

Елем, у том писанију кукумавчи мој драги Коља да за општу пропаст традиционалних вриједности у Срба није крив ни људски кукавичлук („ма нисам смио славити славу, мајке ми“) нити наша глупост (сила материјалних доказа колико смо у суштинским историјским приликама били једноставно глупи и наивни) него, ни мање ни више него удбашко-комунистичка завјера.

Ајде, нема везе, таквих прича сам се наслушао и слушам их у мјери да сам отупио: домаћи спорт никад гори, пара за путовања нема, па шта ће народ по славама и дружењима него распредати теорије завјера, то му сад дође као некакав општенародни хоби. Не би то било ништа страшно да брат Никола не иде даље, па не тврди да је трагедија у томе што су људи у СФРЈ дозвољавали себи да воле, па самим тим и евентуално ступају у бракове и рађају дјецу – у национално мијешаним браковима.

Да ли је у питању класично неофитско лупетање, писање по шаблону у недостатку инспирације, прежвакавање шупљака који је чуо у п’јанској причи на некој слави – стварно ме не занима, будући да ови његови постулати представљају врхунац глупости и примитивизма на милион начина.

Мало теолошко-политичке наставе

За почетак, брат Никола се изјашњава као православни вјерник, па стога и да рашчистимо – православна Црква сматра етноцентризам и етнофилетизам (дакле национално изнад хришћанског) за јерес, те је самим тим свако ко изнад Христовог учења стави своје локалпатриотске страсти – јеретик. У случају да спада у оних чувених 95% који се „изјашњавају и вјерују, ал’ брате ја славим славу и држим, не гањам ја то црквено“ – да се онда држимо Светог Писма и ријечи светог апостола Павла у посланици Галатима који недвосмислено каже да „више нема ни Грка ни Јудејина него су у Христу сви једно“, те у седмој глави Прве посланице Коринћанима још конкретније наређује да се мјешовити бракови (између хришћана и нехришћана) нипошто не смију раскидати.

И могло би се овдје тако у недоглед цитирати и Писмо и поуке православних светитеља да „љубав све трпи“ и надилази све свјетовно, међутим све имам осјећај да је говорити џабе. Ми једноставно волимо митологије, волимо предрасуде, волимо небулозе и самооправдања…

Нађох цитате које свједоче да је љубав изад свега, али већином код Христа и његових ученика, међутим тражећи цитате који оправдавају ову Кољину теорију да су мјешовити бракови чисто зло, налетих на човјека који потврђује све што је Никола писао и још преко свега додаје: „Мада су нам свима ова силовања тешка, неподношљива и неопростива, она су са стајалишта ислама лакша и безболнија од мјешовитих бракова, дјеце и пријатељства из њих. Најтежи је гријех што смо ми те мјешовите бракове прихваћали као нешто нормално, природно и безгрешно.“ Цитат пронађох у књизи „Муслимански интелектуалци о мјешовитим браковима“, а потиче из уста ефендије Мустафе Спахића.

И некако сватих да је у главама данашњих људи широм свијета од свих учења: Конфучија, Буде, Мухамеда, апостола Павла… далеко присутнији онај аустријски собосликар са смијешним брчићима. Здрав и жив, а његове идеје свеприсутне и још увијек свјеже.

Не да ми се више. Чланак нећу завршити мишљењем, јер што неко рече, оно је као и дупе, свако га има. Завршићемо чињеницама. „Истина ће вас ослободити“ каже Христос. А истина је и чињеница да су свети Сава а са њим и још мноштво српских краљева, царева и великаша, такође дјеца из мјешаних бракова.

Тачка.

—————————————————————-

П.С.
У међувремену, Коља је јавно објавио своју исповијест тј, јавно се покајао за спорну колумну под називом „Мијешано месо“. Та исповијест-колумна је заиста нешто најбоље што сам скоро прочитао управо због силине искрености и на крају баладе нечега што још нисмо видјели на нашем медијском небу – признања да неко нешто није урадио баш најбоље – и на томе му свака част. Искрено чезнем да прочитам нешто слично од стране разноразних уредника, водитеља, политичара, спортиста, умјетника итд. – да било ко из веселе менажерије естрадних фаца (а код нас је и политика неки вид естраде) каже да је погријешио и да се каје због тога.

П.П.С.
Ево, док ово пишем је глуво доба ноћи, кад звони ми телефон, на вези нека пијана будала, каже да се зове Дежуловић. Каже ти тај мени: „Џаба се надаш људском поштењу, него немој бити будала и прозивати заслужне умјетнике док дижу Скадре на Бојани и оглашавају се за портпарола Партије (а сви знамо да то може бити само један) „ја сам ту тему резервисао за своју идућу колумну. Није ти то паметно, држи се ти музике или рецимо теологије, ево и ја живим од егзорцима већ годинама“. „Каквог црног егзорцизма драги Борисе, па зар ти ниси атеиста“, „Ма јесам пријатељу, али ја сам ти официјелни истјеривач духова прошлости, понајприје фашизма, а у недостатку и духова религиозности. Највише волим кад убодем тројку“. „Какву сад црну тројку Борисе, па видиш да ни поштене кошарке више нема по сфрј“, „Ма не то, не конташ ништа. Тројка ти је кад читава нација оргазмично кличе генералима под којима су се вршила етничка чишћења, а ти за фашизам оптужиш тамо неког локалног музичара.“



0 КОМЕНТАРА

  1. Арсена волим да слушам и да читам. Ајде Редакцијо, фино га замолите да овдје пише мало чешће.

    За увођење Дежуловића у овај текст још један велики плус.

    А, то за Кољин текст – мој једини коментар је да му је неко коначно ставио дрогу у хероин.

  2. Мислим да се беспотребно посвећује велика пажња овом Пејаковићевом тексту. Мада не дијелим његово мишљење, цијеним његову искреност и поштујем право на другачије мишљење. Што је најгоре, као он мисли најмање 50% грађана, али неће то јавно да износи. Дијелим мишљење Милка Грмуше по овом питању:

    http://www.tezaantiteza.net/2012/11/fasizam-politicki-korektnog-govora.html

    Као што поштујем Пејаковићево право на лични став, тако поштујем и право сваког појединца да бира себи брачног партнера. Љубав не треба да има границе, посебно ако нисмо баш сигурни ни да ли смо лично то што јесмо, да ли смо Словени, да ли смо Власи, Илири и ли неки пети. Љубав према своме роду нипошто не треба да буде еквивалент мржње према другима.

    Међутим, заиста у пракси постоје проблеми о којима је Пејаковић писао. Често се дешавало да дјеца буду по неколико пута крштена. Кришом. Често се јави и проблем идентитета. У ситуацији из 90-их, кад се свако сврставао, ови људи су има ли проблем. Имају га и данас. За њих је СФРЈ била идеална земља, у њој сваки седнми брак мјешовити, али не могу баш да се идентификују с Републиком Српском.
    Присуствовао сам у Берлину 1991. године расправи неког Мате (Хрвата) и супруге му Раденке (Српскиње). Он каже: „Крив је Милошевић.“, она каже : „Криви су и Милошевић и Туђман.“ Многи бракови су и пуцали по тим шавовима. А дјеца су доживљавала унутрашње ломове.

    http://www.youtube.com/watch?v=OW4hA7sWdx8

  3. Поздрав Арсену и позив да чешће пише на Фронталу!

    Међутим, мислим да већина није схватила Пејаковићев први текст (видим да је било „покајања“ што нисам читала те се ограђујем) са којим бих могла да се сложим у највећем дијелу.

Оставите одговор