Апел за Летопис

Летопис Матице српске, чији се први број појавио у Будиму 1825. године, најстарији је српски књижевни часопис и најстарији часопис у Европи који још увек излази. Пише: Владимир Кецмановић Од када је основан, па до данас, није излазио само током револуција и ратова, и 1835. и 1836, када су га забраниле угарске власти. Они који […]

субота, мај 23, 2015 / 08:43

Летопис Матице српске, чији се први број појавио у Будиму 1825. године, најстарији је српски књижевни часопис и најстарији часопис у Европи који још увек излази.

Пише: Владимир Кецмановић

Од када је основан, па до данас, није излазио само током револуција и ратова, и 1835. и 1836, када су га забраниле угарске власти. Они који владају данашњим светом ретко посежу за формалним забранама. Данас се цензура врши финансијским путем. Као и сви књижевни часописи у Србији, Летопис већ годинама једва саставља крај с крајем. То је тужна реалност.

Ове године је, међутим, Министарство културе Матици српској у целини дало мање новца него претходих година, што је сам опстанак Летописа озбиљно довело у питање. Чак и ако хоћемо да према држави и Министарству будемо благонаклони и претпоставимо да је смањење средстава намењених Матици, због свеопште кризе било нужно – опет се постављају два незгодна питања. Прво се тиче Матице у целини, а гласи: Због чега, за четврт века колико је прошло од пада комунизма, држава Матици није вратила имовину коју су јој комунисти одузели, након чега би њено финансирање престало да представља проблем? Истини за вољу, наиме, комунистима, који су јој имовину отуђили, никада није пало на памет да Матици ускрате средства за рад. „Демократским“, посткомунистичким властима, опет, није пало на памет да отето врате, али су, биће не би ли доказали како са комунизмом, ипак, у нечему праве дисконтиуитет – давали сва мања средства, е да би, коначно, она постала тако мала да је функционисање Летописа дефинитивно угрожено.
Друго питање је везано за Матичин часопис, али је индикативно за генералну културну политику која се у овој земљи већ неподношљиво дуго води илити не води. То питање гласи: Ако су већ буџетска средства намењена часописима мршава, и све мршавија, како је могуће да комисија за расподелу тих средстава угрожава опстанак српских часописа да би дала новац часопису Сарајевске свеске, који – чак и ако апстрахујемо његов крајње проблематичан и суштински антикњижеван уређивачки профил – нити има традицију, нити је српски, нити у Србији излази!? Исцрпан одговор на ово питање био би предугачак, па се, нажалост, морамо задоволити оним безидејним: Данас и овде је све могуће.

А кад је већ тако и када је положај у ком се налази Летопис Матице српске у много чему гори него у доба аустроугарске и турске окупације српских земаља – нема друге него да се спасава методама карактеристичним за то доба. И због тога овај текст користим да у име колега из Матице српске и у своје име позовем читаоце Летописа да уз претплате и донације постану пренумеранти и донатори овог часописа (контакт адреса [email protected]) и своје име упишу у часни низ оних захваљујући којима је српска култура опстала у Србима и култури ненаклоњеним временима.



Оставите одговор