Антонић: Култура сећања на Покољ 1941-1945. за Србе не сме бити нешто што може да буде, а и не мора

Свако ко је видео скулптуре жена и деце како вире из Дрине био је потресен. Било је то пре недељу дана, када је отворено спомен обележје, с музејом, жртвама епске трагедије на Дрини 1942. године. Тада су усташе поклале или побацале у реку око 6.000 Срба из Источне Босне.

среда, септембар 18, 2019 / 14:52

Пише: Слободан АНТОНИЋ

Ово је можда уметнички најуспелији споменик српским новомученицима страдалим у Покољу 1941-1945. Док споменици које је правио Брозов дворски архитекта, Богдан Богдановић, својом апстракцијом и хладноћом публику практично емоционално и не додирују (што је вероватно и био циљ), дотле овај меморијал младог зворничког архитекте Новице Мотике, с 27 скулптура и 39 ликова деце, мајки, девојака и мушкараца у води, не може а да код публике не покрене најдубља осећања ужаса, самилости, туге и молитвене потресености.

Иза овог пројекта меморијализације једног од најстрашнијих места Покоља – меморијализације као лека за нашу колективну амнезију – стоји Српска православна црква, пре свега митрополит дабробосански Хризостом, с двојицом великих добротвора, Спасојем Албијанићем и Миодрагом Давидовићем.

Оно што 77 година није могла да уради држава, урадила је сада Црква. Хвала Богу да је тако, и камо лепе среће да Црква исто предузме и на другим местима нашег непојмљивог страдања и нашег неопростивог заборава.

Трагедију код Старог Брода бивша држава, у име „братства и јединства“, гурнула је у мрак сенилног ништавила. Чак ни пут нису дали да се направи до места страдалништва.

У океану наметнутог ћутања, једино светло место из ког се, тих година, могло сазнати да се Србима на левој обали Дрине 1942. догодило „нешто страшно“, био је документарни роман Момира Крсмановића, из 1983, Тече крвава Дрина (т. 1, т. 2).

Сећам се да сам, као студент, читао ту књигу и веровао да су кошмарне сцене из романа превасходно плод пишчеве уобразиље. Тек доцније сам сазнао да је осмогодишњи Момир, који је пред усташама побегао у брдо изнад села, затекао по повратку у кући распорену мајку. Усташе је нису докрајчиле, па је јадница покушала да врати црева у стомак и зашије се. Није јој било спаса. Као ни шестогодишњем брату Радомиру, кога су црнокошуљаши камама масакрирали.

Крсмановић је материјал за своју књигу сакупљао десет година, трагајући за преживелима и бележећи њихова сведочења. Четврт века доцније појавио се и зборник радова „Заборављени злочин: Стари Брод“ (2008), у коме су исто тако записана сећања преживелих.

Да подсетим, усташе су у пролеће 1942, у оквиру операције „Трио“, кренуле у поход „чишћења“ Источне Босне од Срба. Чишћење је изводила Францетићева Црна легија, попуњена углавном муслиманима с тог терена. Клали су сваког на ког су налетели, па је испред њих настала река избеглица.

На мосту у Вишеграду створио се чеп, те су ужаснути изгнаници кренули дуж Дрине, набујале с пролећа, да траже скеле и чамце како би се пребацили у Србију. Збегове који нису у томе успели стизале би усташе и масакрирале.

Ево карактеристичних сведочења преживелих.

Милош Башовић: „Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис, дочека је на бајонет и право у Дрину. Наста клање… Гледао сам како су ми убијали мајку и млађу браћу. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе”.

Ристо Боровчанин: „Што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи… Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. То је био невјероватан и страшан призор”.

Љубица Планинчић: „Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Усташе нема шта нису радиле, многи су се бацали у Дрину, нису чекали каму, да им очи и џигерице ваде… Најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена

Гојко Драгичевић: „Гледао сам својим очима кад се моја шеснаестогодишња сестра, с још четири другарице, загрлила и скочила у Дрину. И сад ми у сан долази лелек девојака којих су се дочепале усташе“.

Милорад Ћебић: „Гледао сам гроздове девојака које у самртном загрљају скачу у реку. Слика девојачких белих кошуља у мутнозеленој Дрини, попут цвећа на воденом гробу, непрестано ми се враћа у сећање“.

У том крају живи и легенда, о 326 девојака које су се, хватајући се за руке, бациле у Дрину, као и она о оцу и шест кћери, све једна другој до ува, што су загрљени нестали у дубоким таласима.

И ево, најзад, после 77 година, и то страхотно место достојно је обележено. Целокупно руководство Републике Српске – Додик, Цвијановићева, Вишковић, Лукач, Милуновић, Шеранић… – дошло је да се поклони сенима старобродских мученика.

Председница републике уручила је и Медаљу заслуга за народ: архитекти, двојици добротвора и месном пароху (који је био spritus movens), Драгану Вукотићу.

Необично је што никог од званичника није било из Србије. Као ни сутрадан у Старом Расу, на централној прослави миленијума од првог писаног спомена Рашке епархије и осам векова самосталности СПЦ.

То су неке дипломатске поруке на линији званичан Београд – врх СПЦ које овом приликом не бих да тумачим. Јер, онај потресни споменик из Старог Брода, сви ти пострадали српски новомученици, морају да буду изнад свега и изнад свих наших међусобица.

То је стога што култура сећања на Покољ 1941-1945. за овај народ није нешто узгредно, нешто што може да буде, а и не мора, некакав додатни луксуз нашим животима. Без те културе, наиме, а њу првенствено има да негују држава и Црква, ризикујемо да са својим породицама поново завршимо у некој јами или у масовној гробници.

Да ли су те опасности отклоњене?

Два дана пре откривања старобродског Меморијала, у Сарајеву се судило муслиманским бојовницима за злочин у Чемерном, надомак Илијаша, почињен 1992. године. Тада је тридесетак Срба масакрирано. И док су српски сведоци набрајали имена пострадалих – Здравко Дамјановић нађен је ископаних очију и одсечених ушију, двадесетогодишње сестре Трифковић, Ранка и Радинка, пронађене су полуголе, с траговима иживљавања – у судници је узвикивано „машалах“!?

Такође, недељу дана пре освећења старобродског Меморијала бихаћка полиција забранила је обележавање покоља у Гаравицама (побијено 12.000 Срба и Јевреја). Комеморација је била најављена за 14. септембар, а у образложењу забране апострофирано је „велико присуство страних миграната“ у Бихаћу.

Да то може имати неке везе можда би се још и могло поверовати да власти Бихаћа од српског стратишта, претходно, нису направиле „спортско-рекреативну зону“ у којој се одржавају мотоциклистичке трке.

Треба се сетити и нашег старог знанца, Реуфа Бајровића, који је недавно написао да бошњачку децу треба учити да, када одрасту, „буду до зуба наоружане комшије. Злочин се на крају исплати за злочинца, једино се никада не исплати бити жртва. То је болна истина коју никако да научимо“. Злочин се на крају исплати за злочинца? Наравно, ено Орића коме су некажњени злочини над Србима донели статус бошњачког националног хероја.

Овако се, као што ради Бајровић, заправо пише кад се спрема нови покољ. Томе суштински и служи фантазма о „геноциду у Сребреници“, као и бескрајни наратив о Републици Српској као „геноцидној творевини“.

И док антисрпски шовинизам наоколо буја, званични Београд шаље дипломатске знаке незадовољства СПЦ, док за грађанистички Београд и даље нема тог злочина над Србима због којег би довео у сумњу аксиом да  је „сваки национализам опасан – али, српски је најопаснији“.

Али, шта да се ради, на нама је да чинимо шта можемо. Црква и Република Српска подигле су уметнички изузетан споменик старобродским мученицима. Тај споменик треба видети, за душе страдалих свећу упалити, а за све нас помолити се.

Дакле, када ћемо за Стари Брод?



4 КОМЕНТАРА

  1. “Велики број војно способних Бошњака избјеглих с подручја Подриња, а који су дошли на подручје Сарајева, добровољно се пријавио у тзв. “Источно босанску легију“, односно службено заповиједништво Скупине усташких сатнија Сарајево, под заповиједништвом усташког сатника, а потом промакнутог у усташког допуковника Јуре Францетића. Наведена постројба прерасла је средином рујна 1941. године у “Скупину бојни Францетић“(“Црна легија“) састава четирију бојне попуњене са 80% Бошњацма“.(VP- Magazin za vojnu povijest- izdavač “Večernji list “, Zagreb, ožujak 2017. godine). Сад потомци Бошњака, из састава “Црне легије“ након свих злочина које су починили њихови преци, причају о томе како су они велики антифашисти, а српски народ и Југословенска војска у Отаџбини наводно фашисти. Гебелс је и данас врло опасан.

  2. http://znaci.net/arhiv/dokument/34682 (стр. 841)

    BR.324
    PISMO MAJORA JEZDIMIRA DANGIĆA OD 30. OKTOBRA 1941. KOMANDANTU HRVATSKE VOJSKE О ZLOČINIMA USTAŠA I BROJU UBIJENIH SRBA NA TERITORIJI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE

    (Original u VII, Vojni arhiv, ANDH, k.61, reg.br. 11/5-1.)

    30. oktobar 1941. godine
    Položaj
    KOMANDANTU HRVATSKE VOJSKE, MEMIĆI

    Prilikom dolaska na Zvornički sektor, obavešten sam o detaljima razgovora koje su vodili sa Vama i Vašim gg. oficirima moji oficiri, starešine srpskih četnika. Uveren da Vas pojedinci i javnost krivo obaveštavaju o našem ustaničkom pokretu, pa se štaviše iznose razne neistine o nama, smatram za dužnost da Vas o pojedinim stvarima obavestim. Naša narodna tragedija je došla samo usled uzajamnog nepoverenja i želje da se ruši sve ono što je srpski narod izvojevao, posle vekovnih i krvavih borbi, ne samo za sebe, nego i za Hrvate i Slovence, a pogotovo za muslimane u Bosni i Hercegovini i ostalim krajevima. Nekoliko smo se decenija prepirali oko toga čiji su muslimani, a oni i danas pokazaše da su po svojim osećanjima i radu, kao i krvološtvu, Тurci.

    U prošlom svetskom ratu, za naše zajedničke ideale pravde, slobode i jednakosti, dao je mali srpski narod oko milion i dvesta hiljada života. Kako na frontovima, tako i u pozadini i tada su nam se kao prava nebraća pokazali Hrvati, a pogotovo bosanski šuckori. Groblja po jarugama, planinama i šumama bosanskim i oko internirskih logora vidni su svedoci šta smo i u pozadini pretrpeli od nebraće. Ipak smo 1918. godine prešli preko svega i primili krvnike svoje za braću, naivno verujući da ćete to razumeti i zajednički pregnuti na unutrašnjem uređenju naše zajedničke, nove države, a za bolju i lepšu budućnost svih nas.

    Kao i kroz duge vekove, prevarili smo se i za vreme 23 godine našeg zajedničkog života, a pogotovo posle naše tragične propasti, kojoj su samo i jedino pridonela nebraća. Ustaška država je stavila van zakona oko tri miliona Srba i požurila da nas što pre obezglavi, a onda i uništi. To je zločin nečuven u istoriji čovečanstva. Oni, koji su po pet puta dnevno klanjali i molili se Bogu i oni koji su klečali po crkvama i čitah bezbrojne litanije, pokazaše se da nemaju ništa zajedničko ni sa Bogom, Hristom ni Muhamedom. Mnogi pritvorni jaganjci postaše preko noći najkrvoločniji vukovi, a dojučerašnja nazovi braća, pokazaše kao najveći zatirači svega što je srpsko. Na našu ljubav odgovoriste nam mržnjom, na naše bratsko poštovanje odgovoriste nam zločinima, kakvih nema ravnih ni u mračnim vremenima staroga i srednjega veka.

    Prema zvaničnim podacima, koje su nam dostavili Nemci iz Beograda, do kraja meseca avgusta, pobijeno je, spaljeno i uništeno na vašoj teritoriji dvesta osamnaest hiljada Srba. U obzir ne dolaze kasnije mučeničke žrtve ni oni oficiri, vojnici i građani koji su pobijeni za vreme od 6. aprila pa do naše vojničke kapitulacije.

    Istrebljivali ste nas na svakome koraku i nova pokoljenja pričaće o jezivim zločinima, a hroničari će ispisati najkrvavije i najjezivije podatke o tome. Iz zaplenjenih arhiva saznali smo šta nas je još čekalo. Iz uhvaćenih telefonskih i telegrafskih naređenja uvideli smo šta bi nas snašlo da kukavički odložimo oružje. Nižu se sve nova i nova dokumenta, zbog kojih treba da se stidi ceo hrvatski narod, a da ne velim za muslimane koje i ne smatramo za narod, nego za fanatizovanu masu koja bi isto tako klala katolike kao što je činila sa nama, jer nas podjednako smatraju kaurima-nevernicima. I sutra, da samo to hoćemo, poslužili bi nam kao oruđe u istrebljenju Hrvata, ali mi to nikada nećemo učiniti. Srpski se narod uvek borio samo za slobodu i svoju i tuđu i za istinu i pravdu. Zbog toga nas niko neće ni uništiti. Za jedan jedini dan jedan ustaša je znao da pokolje toliko Srba koliko u ustanku nije naginulo za celo vreme naših borbi.

    Naše su šume i planine, naše su staze i bogazi, nama je još jedini spas u organizovanoj i sistematskoj borbi, jer više ne možemo verovati onima koji danas vode nesrećni hrvatski narod pod parolom: Sve Srbe treba istrebiti. Drumovi će poželeti Srba! I verujem da hoće, ali pobijenih Srba, a ne Srba boraca i ustalaca da brane samo gole živote svoje i svojih najmilijih.

    Odmah posle kapitulacije, naređeno mi je da krenem na bombarderu u inostranstvo. Odbio sam to i tako zamenio kraljevski ručak u Londonu sa obrokom mojih hrabrih četnika, a meku postelju često kamenom pod drvetom. To su mi nalagali moja prošlost i moja čast čoveka, vojnika i sina ovog napaćenog naroda. U prošlom ratu sam proveo tri i po godine na robiji kao jugoslovenski nacionalista. U mojim knjigama, u kojima sam to opisao, veličao sam našu bratsku ljubav i slogu, često prećutavši sve ono što je moglo da izazove nova trvenja među nama. Ali nadanje da će sve biti bolje bilo je uzaludno. Vi, koje smo voleli kao rođenu braću, koje smo mazili i protežirali, odlikovali i unapređivali u svakome pogledu, postaste nam nebraća iz prvih dana prošlog rata.

    Istina je gorka. Nama je i pregorka, i posledice toga razočarenja biće neminovne. O jezivim zločinima nad našim narodom napisane su već knjige i razaslate na sve strane sveta. Znajte da se i sami Nemci i Italijani zgražavaju nad tim i mnogi humanisti u njihovim zemljama vapiju za osvetom i pravdom. Podelili smo se svuda na borce za slobodu, za najosnovnija prava čoveka da živi pod suncem i na krvoloke i izdajnike. Jednom se čovek rađa, živi i mre. Mi to vrlo dobro znamo, ali ste to trebali i vi da znate, koji se borite protiv nas i pod čijom su komandom ljudi koje vodite da izgube živote, ne znajući ni sami zašto se bore. Dok u svakom našem borcu plamti duh Karađorđa, kod vas su retki koji se sećate borbe mučeničkog Matije Gubca, a kamoli da mu sledujete.

    Napali ste na obezuražani i preplašeni srpski narod, na našu nevinu dečicu, majke i sestre naše, popalili ste domove naše i porušile svetinje naše, vi koji ste u poslednje vreme zatrubili o nekoj hiljadugodišnjoj kulturi. Pa da je i postojala dovoljno je jedan dan istrebljenja i mučenja srpskog naroda da vas budući vekovi i nova pokoljenja zabeleže u istoriji čovečanstva kao najveće Vandale i krvoloke. Bolovi su naši neizmerni. Jecaji sitne dečice, vapaj ojađenih udovica i sirotica vapiju do samoga neba, a tim više se stežu naše pesnice i jača želja za pravednom osvetom. Opisaću vam samo ono što sam svojim očima video i što su zabeležili ili fotografisali moji četnici i njihove vođe.

    Ubijali ste naš bespomoćni narod na najjezivije načine. Naišli smo na nepokopana tela mučenika i plakali. Noge i ruke su im prebijene, oči iskopane nožem, jezik, usne, nos i uši su otsečeni, kroz glavu su im probijane gvozdene šipke, a u lubanje zabijeni klini. Mnogi su živi oguljeni do pojasa, potkivani konjskim potkovicama i testerani živi, ili im je srce živima izvađeno. Posipani su ključalom vodom da im lakše kožu ogule, brada i brkovi su počupani, prsti na rukama otsečeni da bi sve mučenike naterali da sami piju iz rana krv svoju. Mnogome je meso sečeno na kocke, a da ne govorim o bezbroj silovanih žena i devojaka, koje su posle rasporili preko celog tela, presecali im dojke i ispod njih provlačili im ruke sa otsečenim prstima. U jednom selu našli smo dve glave srpskih žena ostavljene u posudu i ispečene u peći. Izložene su da ih narod vidi i biće sačuvane, kao i bezbroj fotografija svih ovih zločina da služe za dokaz svega što je dosada srpski narod preživeo.

    A da i ne govorimo o broju naših domova zapaljenih sa ukućanima unutra. Pa zar posle svega ovoga može biti govora o tome da verujemo onima što još vode hrvatski narod? Pa zar i sada da budemo naivni kao i kroz celo vreme našeg zajedničkog života u nesrećnoj Jugoslaviji i da poverujemo da se krvnici srpskog naroda kažnjavaju? Ne možemo, gospodo i nebraćo koji vas vode i naređuju vam. Mi smo imali gorkih iskustava i sa hrvatskom vojskom. Jedan komandant je plaćao 50 dinara Ciganima ustašama za svaku zapaljenu srpsku kuću i za svakog Srbina koga pred njim zakolje iza vrata. A kod mene žive stotine zarobljenih hrvatskih vojnika kao kod svojih kuća. Bog mi je svedok da se isti sada osećaju slobodni i kao ljudi koji su bili slepi i progledali. Ako želite poslaću vam i njihova imena i pisma koja možete poslati njihovim porodicama.

    Da se već jednom svuda zna da mi ne koljemo zarobljenike kao što je rađeno s našim plemenitim narodom i civilnim stanovništvom i kako vi i Turci radite sa našim poginulim i ranjenim drugovima. Mi uviđamo da nam više zajedničkog života nema. Jedini je način da i sami ustanete u svetu borbu protiv zločinaca koji se u vašoj sredini nalaze i koji vam daju naređenja da to činite, u cilju istrebljenja srpskog naroda. Vi, dojučerašnji uglađeni, vaspitani i kulturni oficiri i prvaci hrvatskog naroda, preko noći se udružiste s lepim društvom. S ciganima-ustašama tom novom „arijevskom rasom“.

    U svojim novinama nazvali ste me vođom komunističke i razbojničke bande. Da nisam komunista nikada bio to mi moja prošlost dokazuje, a da nisam vođa razbojnika najbolji je dokaz što se borim sa mojim hrabrim četnicima protiv razbojnika, zločinaca i krvoloka. Vreme će kazati svoj sud o svakome od nas, a uveren sam da se nikada neću zastideti što se borim, dok mnogi od vas neće smeti izaći ni na svetlo dana. Ukoliko još preživi svoju čovečansku i nacionalnu sramotu. Od vas samih, vojničkih starešina i vojnika, zavisi da li ćete, u poslednjem času, početi da perete sramotu sa hrvatskog naroda, ukoliko se to još može učiniti. Sasvim je oprati nikada nećete ni vi ni hiljade budućih pokoljena kao ni jezuitska i od Hrista otpadnička klasa.

    U pokolju srpskog naroda učestovalo je najšarenije društvo u svešteničkom mantijama, ustaškoj uniformi, feslijama i dronjavim ciganskim odelima. Udružiše se krst i din, poklonici Hrista i Muhameda i bezverci da nas sataru i unište. Na našoj je strani Bog, pravda i istina, borimo se za najsvetije ideale čovečanstva, pa ćemo i pobediti.

    major JEZDIMIR S. DANGIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *