Анализом до синтезе
Ако је вјеровати Уставу БиХ, онда је Парламентарна скупштина БиХ надлежна за сљедеће: а) Доношење закона који су потребни за спровођење одлука Предсједништва или за вршење функција Скупштине по овом Уставу б) Одлучивање о изворима и износу средстава за рад институција Босне и Херцеговине и за међународне обавезе Босне и Херцеговине в) Одобравање буџета за […]
Ако је вјеровати Уставу БиХ, онда је Парламентарна скупштина БиХ надлежна за сљедеће:
а) Доношење закона који су потребни за спровођење одлука Предсједништва или за вршење функција Скупштине по овом Уставу
б) Одлучивање о изворима и износу средстава за рад институција Босне и Херцеговине и за међународне обавезе Босне и Херцеговине
в) Одобравање буџета за институције Босне и Херцеговине
г) Одлучивање о сагласности за ратификацију уговора
д) Остала питања која су потребна да се проведу њене дужности, или која су јој додијељена заједничким споразумом ентитета.
Признајте да од мене нисте до сада прочитали сувопарнијег и досаднијег увода у оно што хоћу да кажем.
Е, па то вам је зато што хоћу да се и ја мало бавим анализама које наш читалачки народ воли више од било каквих синтеза…
Ал` дај да сад и ја мало „анализирам“, кад сам већ почео…
А почео сам да копкам по питању свих питања: да ли Парламент БиХ дела у складу са Уставом БиХ ?
Јер, кад се горе наведене тачке прочитају уз макар минимум пажње, онда испада да су уставне надлежности Парламента БиХ да искључиво брине о одлукама из домена Предсједништва БиХ, о буџету БиХ и о себи самом, те како и колико требају бити напуњене јасле заједничких нам институција у Сарајеву.
Наравно, Парламент БиХ посједује и инструменте заштите својих виталних интереса: да одређује плате и додатке својим посланицима и делегатима, и да их обавеже да исте уредно троше а нарочито увећавају..
А за све остало под капомнебеском су, према Уставу БиХ, надлежни ентитети, барем тако и још увијек у том Уставу пише.
Истина, ентитети путем заједничког – и писаног и писменог – споразума могу одлучити да Парламенту БиХ повјере неки послић, тек толико да „војска не стоји“, или да не боде очи пореским обвезницима…
Бар тако је, како већ рекох, написано и тако се, према Караџићу, има и читати.
Међутим, државни нам се Парламент свих претходних година толико провриједнио и захолцао, немајући времена да чека те „безвезне“ сагласности, односно споразуме између ентитетских парламената.
А претходно постојање оваквих споразума је једини уставни основ за доношење закона којима се уставне надлежности са ентитета преносе на институције БиХ.
Но, нагло разрађени беха парламентарци свих застава и боја су, током цијелог претходног периода развили необичне способности да уставни основ за доношење БиХ закона пронађу у свему другом осим у Уставу БиХ.
А системом (не)легалног, обичног прегласавања у уставно-правним комисијама оба дома, могуће је изнаћи чак и уставни основ за, на примјер, доношење закона о формирању подморничке базе на Сокоцу…без обзира што о томе не постоји, нити уопште може постојати одговарајући споразум између ентитетских, све сувишнијих парламената.
Тако се од институције која по Уставу практично и не ради ништа, Парламент БиХ претворио у веома радно тијело које ради свашта.
Мислим, очито је да се ради о још очитијем и свеопштем незнању.
А да ли је то незнање било свјесно или намјерно, питање је сада али за убудуће…јер неко једном давно рече да је најјезивије посматрати незнање у дејству…
Отуда и моја анализа да убудуће не улазим међу Курте и Мурте које данас коалирају и коагулирају ране које су нам својим (не)знањем нанијели, почевши од злосретне нам војске, царине, индиректних пореза, правосуђа и ко би га више знао чега још, за шта је једна ручица у блаженом (не)знању у Парламенту подизана, уз узвратну толеранцију оне друге руке, завучене тамо гдје јој мјесто није…
Зато сам прије за синтезу свих оних који нешто збиља и знају, и који би та знања поштено користили, како у екстерној, тако и у интерној употреби.
О томе да ли такав удружени подухват захтијева „вођу“ и „препознатљиве личности“, размишљаћу онда када ми неко дефинише елементе њихове препознатљивости, али под условом да ти критеријуми не садрже ни примјесе робно-новчане опипљивости, кооперативних „капацитета“ и умјеш(а)ности у беха-парламентарне трансакције.
Мој програм је врло једноставан – ја бих да такви нестану и скрасе се на мјестима добро изолованим од оних који би да покушају сачувати барем ово што нам је преостало.
Да сутра не морам својој дјеци нашироко објашњавати да не постоји никаква разлика између лопова и такозваних „способних људи“, како их се све чешће назива у овом јадном народу.
Што би се на Фронталу рекло – паметноме доста.