Америка је имала други план

Западна Европа – богата, густо насељена, високо развијена – увијек је оскудијевала природним ресурсима. Боље обдарене али сиромашније земље већ барем 500 година осјећају посљедице тога. Индустријским центрима Сеине-Лоире базена, долине ријеке По и баварског Дунава, те Рајна-Рур региона потребна је непрекинута опскрба угљоводоницима, потреба коју опадајуће залихе у Холандији те Сјеверном мору не могу задовољити. Данас све Европске земље, с изузетком Норвешке и Данске, увозе сирову нафту и природни гас; Њемачка увози више природног гаса него иједна друга земља на свијету. Сјеверно-атлантска периферија углавном се успијева намирити изворима код Ставангера и Абердеена, али сирови материјали који хране Европски индустријски центар – племенити метали као и угљоводоници – морају доћи извана. Погледамо ли Аустрију, Италију, чак и нуклеарно опскрбљену Француску: по питању енергената Европа је географски неспособна за аутаркију.

Главни извор нафте за Европу данас је Русија, иако су Казахстан, Ирак, Нигерија и Либија такође високо на листи. Више од половине природног гаса у Европу долази из само једног мјеста: Сибира. Лежишта гаса источно од Урала, на полуотоку Јамал те око залива Карског мора, највећа су на свијету. Такође су међу најтеже доступнима. Зими температура пада испод -40°Ц а константно замрзнуто тло налази се под слојевима снијега. Још је горе љети кад је пермафрост покривен непроходном мочваром. Доћи до гаса подразумијева бушити километар, па и више, у ценоманијски или албијски слој, чак и у аптијски камен настао прије више од 100 милиона година. А бушење је тек један дио посла. Морају се изградити насеља за раднике, жељезничке пруге, мостови и гасоводи који ће људе и гас доводити и одводити. Огроман инжењерски подухват, чије трошкове сноси руска држава.

Тренутно је у моди хистерична русофобија, како у Великој Британији тако и у континенталној Европи – у Финској и балтичким државама одувијек је присутна, што је и разумљиво. У складу с тим схватањем, док Путин стоји на челу поновно уздижућег царства које пријети регионалном доминацијом, ослањати се на руске угљоводонике је лудост. Чудан је то начин гледања на земљу чија је економија слабија од економије Бразила. Топографски изазови с којима се суочава руска гасна индустрија – хладноћа, немилосрдна бескрајна степа – проблеми су који утичу на Русију као цјелину. У недостатку изванредне совјетске амбиције, ови су услови довели само до економске заосталости. Цеста која спаја Санкт Петерсбург на крајњем западу с Владивостоком на крајњем истоку тек је 2015. у потпуности асфалтирана.

У данашњој Русији продаја нафте и гаса чини 60 одсто извоза и 30 одсто БДП-а. Далеко од тога да буде реанимирано непријатељско царство, Русија је прибјегла треће-свјетском моделу политичке аристократије која се финанцира продајом природних ресурса. Остаци војне моћи Русије – снага која је, као и кинеска, увелико претјерана у приказима америчке и Европске обрамбене индустрије – заиста оснажују њен геополитички утицај. (Русија би, вјероватно, могла покорити Финску, у паралелном свемиру гдје не постоји ни једна друга Европска држава.) Али приказивати је као икакву пријетњу западној Европи напросто је смијешно. Рутинска сајбер-шпијунажа, коју врше све земље, у руском се случају узима као доказ злих намјера. Убиства дисидената у иностранству не помажу. Ипак, што мислити о том ослањању Европе на Русију по питању енергената? Након што је распачала дио своје аутономије у замјену за слабашан војни протекторат под САД, одриче ли се Европа још више те аутономије својом зависношћу о руском гасу?

Природни је гас гориво кућне удобности и куваних оброка. Много се користи и у индустрији, од производње струје до гнојива. Гас извађен равно из земље у свом природном облику метана и алкена у Европи је ушао у ширу употребу 1950-их. Енергетски је мање густ од угља или нафте, али при сагоријевању у атмосферу отпушта мање угљеника а сигурнији је од нуклеарне енергије. Свеприсутан смог у градовима попут Лондона нестао је увелико захваљујући увођењу гаса као извора топлоте и струје. Већ га се дуго сматра логичном премосницом у дугој транзицији од угљоводоника ка обновљивим изворима енергије.

Огромна инфраструктура потребна како би се природни гас извадио из земљине коре, углавном пролази непримјећена, али она је једно од најимпресивнијих људских грађевинских постигнућа. Узмимо, на примјер, платформу Трол А, објекат толико велик да, чак и док стоји на морском дну крај западне обале Норвешке, његови бетонски стубови сежу сто метара у висину изнад разине мора. Готово пола километра висок и тежак 680.000 тона, Трол А је највећи објекат икад изграђен и потом помакнут. Након што је бушењем и црпењем на платформу попут Трол А доведен гас, мора га се транспортовати гдје год је потребан. Обично га се компримира и гасоводом преноси од оригиналног лежишта до коначног одредишта. Једина друга опција је замрзнути га на -163°Ц како би се добио текући гас, који се потом може преносити великим, прекоокеанским танкерима. Али већина гаса преноси се челичним цијевима, промјера метар и по и, у неким случајевима, дугим неколико хиљада километара. Једном кад су постављене, цијеви не могу мијењати трасу: гасовод је перманентна инсталација. Да би изградња на овом нивоу имала смисла, односи између власника гаса и његових купаца морају бити трајни, а то подразумијева дугорочне споразуме.

Густафсонов приказ стварања руско-Европског енергетског савеза импресивно је детаљан. Први су се гасоводи између Русије и Европе поставили 1960-их, кратко вријеме након што је богатство гасних лежишта у Сибиру постало очигледно. Совјетски су руководиоци одмах видјели добробит гасовода према Европи. Природни је гас благослов за државу у процесу индустријализације, али СССР је гаса имао више него што је могао искористити а оно чега није имао довољно био је капитал који му је био потребан како би се развијао самостално. Било какве идеолошке задршке, с обје стране, морале су се покорити стратешкој потреби. Густафсон пише о настанку онога што је данас Газпром, руска национална гасна компанија, при чему избјегава прволопташку русофобију. Показује велико поштовање према "газовкима” који су дизајнирали систем, поготово Алексеју Кортунову, инжењеру сибирских гасних резерви у 1960-има под спонзорством Алексеја Косигина, вишег члана Политбироа, и Николаја Баибакова, предсједника Одбора за државно планирање. Кортунов је пројектовао индустрију која је модернизовала енергетски систем унутар СССР, а Косигин је направио расцјеп у жељезној завјеси како би сибирски гас могао тећи у Европу. Неометен инвазијом Чехословачке, први гасовод до Аустрије отворен је 1968. Челик за изградњу дошао је из Западне Њемачке.

Стратешке импликације онога што Густафсон назива првим "гасним мостом" биле су компликоване. Совјетски предсједник, Леонид Брежњев, новац зарађен извозом гаса у Европу желио је искористити за утрку наоружања с САД те за финансирање совјетске инвазије Афганистана. Али остали су чланови номенклатуре сматрали да би новац требало уложити другачије. Косигин је хтио да се новац искористи за цивилни развој: Густафсон цитира писмо које је Косигин написао Политбироу 1980. у којем је написао да је Брежњевљев план "непромишљен… авантуристички, недостаје му поуздана економска или политичка база, и тиме је на штету СССР". Дао је оставку и умро два мјесеца касније. Након Косигинове смрти, Брежњев је уложио велике ресурсе у проширени план изградње гасовода. Унутар неколико година изграђено је 6 нових цјевовода с цијевима великог пречника који су Европу повезивали са сибирским лежиштима гаса; свеукупно око 20 хиљада километара цијеви – мрежа која ни данас не губи на важности.

Енергетски савез Западне Европе и СССР није био од користи Америци иако је она реаговла тек 1982., кад је директор ЦИА, Вилијем Кејси, увјерио Регана да наметне санкције компанијама које су помагале изградњу совјетског гасовода. Но санкције су им се обиле о главу: СССР је напросто изградио властиту индустрију за производњу цијеви и компресора. Десетљеће касније, пад Совјетског савеза био је нова прилика: западњачки су консултанти заговарали подјелу и приватизацију Газпрома заједно с остатком руске државне индустрије. Али Игор Гајдар, главни међу лоповима Јељцинове ере, сматрао је да Газпром треба сачувати у цјелини. Према Густафсоновом казивању, компанија тада јест дјелимично приватизована али велик дио дионица купили су бивши запосленици. Кад је на прелазу миленијума Путин дошао на власт, без проблема их је скупио и Газпром вратио под контролу државе. Из управе је макао Рема Вијакирева, који је био директор Газпрома кроз 1990. и на његово мјесто поставио властитог бившег савјетника Алексеја Милера, док је на мјесто предсједника управног одбора поставио Дмитрија Медведева. До трена кад је Путин дошао на власт, већ је било сасвим јасно да прољеће капиталистичке трансформације које су продавали предузетнички консултанти, никада неће стићи. Газпром је сада био далеко највећа компанија у драстично смањеној држави.

Уобичајен је наратив да Путинова доминација Газпрома указује на оживљавање агресивне брежњевљевске политике. Али енергенти су увијек алат управљања државом. Савремена вањска политика Русије има маску агресије којом се, заправо, скрива страх изазван фрагилношћу државе. Руске пустоловине у Сирији, на примјер, нису биле толико израз руске моћи колико покушај да се пред другима створи привид те моћи. Наводни покушај убијства критичара власти Алексеја Навалнија, 20. августа 2020., не указује на самопоуздање руских вођа. Тај се покушај, к томе, догодио у трену кад је падом прихода од продаје енергената повећан притисак на државни буџет. Што се тиче савеза са западном Европом по питању гаса, руска је влада била, изнад свега, прагматична. Носила се с падом залиха у совјетским лежиштима гаса, инвестирала у компликовани развој Јамалског полуострва и успјешно кормиларила кроз промјењиве регулативе Европске енергетске индустрије. Европљани се могу жалити на Газпром, али да не постоји, морали би га измислити.

Први су цјевоводи из Русије ишли кроз Бјелорусију, Пољску и Украјину. У вријеме совјетске доминације то није био проблем. Али након пада Совјетског савеза, за Русију је независност поготово Украјине постала огроман стратешки ризик. Све док је Украјина могла зауставити извоз руских енергената, одбивши право транзита кроз своју територију или дизањем транзитних тарифа, могла је држати у шаци велик комад руске економије. Једино што је Русији ишло у корист била је чињеница да Украјина и њени сусједи и сами зависе о руском гасу. Но ЕУ је до 2000-их Украјину намамила у непоуздан савез. Густафсон објашњава како је годинама била прихваћена пракса да Украјина точи дио гаса из руских цјевовода који пролазе кроз њену територију, без да га плати. То се након Наранџасте револуције 2004. промијенило: у двије засебне прилике, 2006. и 2009., размирице између Русије и Украјине резултирале су тиме да је Русија усред зиме спријечила проток гаса кроз Украјину у Европу. Кад се Украјина снашла откупивши натраг гас од Европе, умјесто да га купи директно од Русије, Москва се забринула: Русију се почело третирати тек као бензинску станицу за западну Европу. Подстакнута дјелимично и тим стратешким проблемом, Русија се 2014. одлучила на анексију Крима и инвазију источне Украјине. Био је то почетак конфликта који траје и данас, у облику напетог одстојања испрекиданог повременим испадима, попраћен америчким и Европским санкцијама против Русије.

***

За сада руски гас и даље мора пролазити кроз Украјину али то би се ускоро могло промијенити. У новембру 2011. Ангела Меркел и Дмитриј Медведев нашли су се у Лубмину, на сјевероисточној обали Њемачке. У присуству асортимана Европских политичара отворили су вентил што је требало симболизовати отварање гасовода Сјеверни ток. За разлику од досадашњег цјевоводног система, Сјеверни ток пролази испод Балтичког мора, и спаја Русију директно с Њемачком. Власник гасовода је руска држава а финансирају га, на инсистирање њемачких дипломата, Европске финансијске институције. Некад је 90 одсто руског гаса намијењеног Европи пролазило кроз Украјину. Откад је отворен Сјеверни ток, тај је промет пао на 40 посто. Изградња Сјеверни Ток 2, који прати сличну руту, такође испод Балтика, пред крај прошле године била је скоро завршена, а у корист Русије ишли су нови њемачки закони којима је гасовод изузет из Европских регулатива за заштиту тржишног надметања. Чинило се да ће Русија напокон осигурати доток евра који јој толико требају, а свој савез с Њемачком учинити чвршћим него икад прије. Али САД су имале другачије планове: наметнуле су унилатералне санкције и нагло зауставиле градњу гасовода. Само је још у Европи уобичајено претварати се да САД не управљају свијетом, али чак се и у Европским круговима некад призна истина. За Њемачку гасовод Сјеверни ток итекако има смисла, и док се велик дио источне Европе противи њемачко-руском енергетском савезу, само би САД могле спријечити његову експанзију.

Као хегемон заинтересован за баш све, САД виде Сјеверни ток 2 као малу али ипак пријетњу за властиту корист и одлучне су спријечити завршетак изградње. Амерички стручњаци за одбрану тврде да Русија – уз Кину – "подрива свјетски поредак изнутра". САД би се требале томе супротставити тако да "пригрле енергетску доминацију". Стате Департмент је увукао Балтичке државе, Пољску, Словачку, Мађарску и Румунију у анти-руски савез. Прије него се појавио Ковид-19, САД су планирале војне вјежбе у источној Европи које би подразумијевале највећу војну присутност Америке на континенту у задњих 25 година. Да није било вируса, Пољском би сада пузало 20 хиљада америчких војника. Трампова администрација такође планира(ла) у Пољску премјестити дио америчких војника тренутно стационираних у Њемачкој. Да је Америка способна за тако драматичне интервенције у Европске послове не би требало доћи као изненађење. У задњих неколико година САД су прекинуле продају руске нафте Латинској Америци а ирански извоз нафте свеле на нула. Ако се Британци заваравају да је њихов положај ишта другачији, требају се само сјетити да САД тренутно присиљавају Банку Енглеске да сједи на милијарду долара вриједном венецуеланском злату, које венецуеланска влада покушава извући за борбу с вирусом.

САД већ неко вријеме Европу наговарају да смањи увоз угљоводоника из Русије. Многи се европски економисти слажу; проблем је да нема много других опција. Већина залиха из Перзијског залива одлази у источну Азију – а САД су ионако уништиле ирански извоз угљоводоника. САД би могле извозити течни природни гас захваљујући буму експлоатације гаса из шкриљца али, за разлику од Јапана, одакле и потиче технологија за обраду течног гаса, већина Европе још увијек за ту обраду нема потребну инфраструктуру. Гасовод из Русије много је ефикаснији. Једина алтернатива је Енерџивенде, замјена угљоводоника обновљивим изворима.

У Њемачкој, захваљујући зеленом активизму и необично снажном антинуклеарном покрету, о обновљивој се енергији прича више него игдје другдје. Али и у Њемачкој нафта и гас још увијек задовољавају већину енергетских потреба, па тамо гдје је интерес за обновљиве изворе у свом најнапреднијем облику, видимо колико ће трансформација заправо бити спора. У Уједињеном је Краљевству прошле године, први пут икад, више струје добивено из обновљивих извора него из гаса, угља и нафте. Али и даље остаје проблем онога што се у Њемачкој зове Дункелфлаут: оних периода када сунце, вјетар и остали обновљиви извори не генеришу довољно. Док се не догоди значајан напредак у технологији складиштења енергије, обновљиви извори могу бити само допуна у систему утемељеном на угљоводоницима али их не могу замијенити. Густафсон сматра да ће затварањем њемачких нуклеарних електрана и електрана на угаљ, у прелазном раздобљу потреба за гасом расти а не падати. Обновљиви извори у коначници ће заиста промијенити међународни енергетски систем, мисли Густафсон – али од тога смо још деценијама далеко. Природни гас, као релативно чисто фосилно гориво, вјероватно ће играти важну улогу кроз читаво ово стољеће.

***

Русија је, у међувремену, потражила начине да се заштити од мушичавости Европске економије и прерогатива Америке. Након глобалне финансијске кризе 2008. убрзала је програм за извоз гаса у Кину. Први је цјевовод, од Иркутска до Хеихеја на кинеској граници, отворен у децембру 2019. Изградња цјевовода трајала је 7 година а грађевинари су морали прокопати пут и испод ријеке Амур, која представља границу, како би цјевовод довршили. Русија, такође, почиње превозити течни гас у источну Азију путем Арктичког мора, однедавно проходног захваљујући глобалном загријавању. Али могући успјех је унапријед ограничен. Гасна лежишта на истоку Русије много су мања од оних на западу и, упркос чињеници да Русија и Кина дијеле копнену границу, удаљеност између лежишта гаса и већине кинеске популације је огромна. За Русију нема праве алтернативе за енергетски савез с Европом.

Иако је изградња Сјеверног тока 2 обустављена, пупчана веза између Русије и Њемачке и даље добро функционише. У јануару (2020.) је отворен нови цјевовод, Турски ток, који руски гас доводи до Европских цијеви путем Бугарске. Као што истиче Густафсон, ова рута нема симболички одјек директне везе Русије и Њемачке али свеједно омогућује постојано снабдијевање. Европљани могу негодовати што морају пословати с руском државом а руски дужносници се могу жалити што су зависни о Европском тржишту, али географија се уротила против њих. Гас је тамо гдје је. Ријеке теку онуда гдје морају. А однос Њемачке и Русије не састоји се само у неуредним трансакцијама око енергената. Волксваген, дјелимично државна компанија (други највећи вањски дионичар је држава Доња Саксонија, подсјетник да индустрија у државном власништву не постоји још само у Русији и Кини), има творницу у Калуги. Мерцедес има творницу у Москви.

Упркос силама које му се противе, руско-европски енергетски савез опстаје. Европска зависност о руском гасу не свиђа се америчком Стате Департменту, али ко је ту заправо зависан о коме? Њемачка је у том аранжману доста добро прошла. А руски гас није стратешко оружје попут оног које у својим рукама имају САД у случају извоза угљоводоника из Персијског залива у Источну Азију, јер Русији европски приход треба још и више него што Европи треба њен гас. Обустава извоза једнако би наштетила Русији као и индустријалистима Рајне Платиније. Боље је питање: што нам тај енергетски савез говори о равнотежи моћи у самој Европи?

***

Колико је заправо Европа економски подијељена постало је на спектакуларан начин јасно током финансијске кризе у еврозони. Јужна се Европа по питању индустрије никад није могла надметати са Европским сјевером, а монетарна је унија тај проблем само нагласила. Густафсон нас подсјећа да је након колапса Совјетског савеза услиједио кратак експеримент са заједничком валутом међу бившим совјетским државама, али планови за "зону рубље" убрзо су пропали из истих разлога због којих је сада у невољи и евро: националне економије имају различите монетарне потребе. Москва је прекинула свој експеримент јер није хтјела бившим совјетским републикама омогућити да штампају рубље: већа једнакост међу националним економијама догодила би се на руски трошак. Пред ЕУ је слична подјела: жртве кризе у еврозони (Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија) с једне стране; сјеверни Европски блок предвођен Њемачком (те Аустрија, Холандија, Данска, Шведска) с друге.

Густафсонова анализа показује да, иако је европска енергетска инфраструктура боље интегрисана него икада раније, енергетске стратегије и даље се доносе на нивоу држава. У Француској, за разлику од Њемачке, у производњи струје још увијек доминира нуклеарна енергија. И уран се мора увозити, али главни испоручитељи за Француску су Канада и државе западне Африке. Француска има дугорочне уговоре за куповину гаса с Русијом, али – захваљујући својим нуклеарним електранама – увози три пута мање гаса него Њемачка. Сибирски гас углавном губи на важности што се даље одмичете према западу и југу: енергетски савез с Русијом неопходан је за Њемачку и Аустрију, а готово неважан за Шпанију и Португал. Растућа неједнакост унутар Европе само подржава ову тенденцију: сјеверни су индустријски центри све забринутији око снабдијевања енергијом, деиндустријализирајући југ све се мање о том брине. Резултат је да Њемачка мора бранити своју стратешку везу с Русијом, не само пред Пољском и Украјином, већ и пред другим западноевропским државама. Природни је гас, истиче Густафсон, дуго био мост између континената и преко идеологија, и уздизало га се као пут према одрживом енергетском суставу. Али показао се и као још једна сила подјеле Европе.

Њемачки је политички систем познат по томе што успјешно спаја ефикасне локалне политике са способном државном администрацијом. То је постигнуће условљено, до неке мјере, и њемачком географијом. Ујединити три плодна али неповезана ријечна базена у оно што је Фридрих Лист једном назвао "средишњом позицијом" у Европи, захтијевало је централизовано планирање и компромис. Њемачка меркантилистичка десница није ништа слабија од америчке или британске, и ништа мање грабежљива. Али прагматичнија је око властитог преживљавања. Инсистирала је на политичком вођству које није потпуно неспособно, и нашла је начине да сиромашне заштити довољно дуго како би их стигла опљачкати. Овај је национални прагматизам такође омогућио да се одржи дугорочно снабдијевање енергентима из Русије. Али исти се прагматизам није проширио и на дјеловање Њемачке у Европи. Њемачки су политичари дан данас у заблуди по питању положаја Њемачке унутар еврозоне. Њемачка производи огроман трговински вишак, и већина њених извоза је у остале европске државе. Влада и њени вође у исто су вријеме заговарали да се развој Њемачке вођен извозом настави, и да га јужна Европа опонаша. Ово је аритметичка немогућност.

Подјеле унутар Европе погоршава и општа стагнација Европских економија, која погађа чак и богату сјеверноатлантску периферију. Али њемачке заблуде око властите улоге онемогућиле су јој да пронађе рјешење за европску неједнакост. Умјесто тога, запела је на раздражљивом изражавању забринутости за преоптерећене "њемачке пореске обвезнике" – еуфемизам, као и увијек, за "богате". Цијена је масовна незапосленост широм југа и, у коначници, распад унутрашње кохезије саме ЕУ. Емануел Макрон умишља да је стратег будућности Европе, али у пракси његова се глобална визија, изгледа, своди на потплаћивања у корист француских произвођача оружја. Дугорочно одржање Европског заједништва захтијеваће пан-Европско економско планирање и редистрибутивне стратегије. Сјеверна ће Европа морати употријебити своје енергенте које набавља из Русије, те своју индустријску моћ како би помогла југу. То се овом тренутку не чини као вјероватан исход.

Крхки и неправедни политички поредци могу преживјети и дуже него што бисмо очекивали. Али ако Њемачка енастави јужну Европу гледати као скуп задужених деликвената, наведени би ударци могли бити смртоносни. Као одговор на појаву Ковид-19, Њемачка и Француска пристале су основати Европски фонд за опоравак, под водством Европске комисије. Финанцијски је тисак приједлог хвалио као спасоносан преседан. Али у току смртоносне пандемије, за ЕУ је било тешко организовати уједињени одговор широм Европе. Договорити се око заједничког програма за опоравак подразумијевало је напету борбу која је трајала седмицама. Одговор на катастрофе у суштини је краткотрајан. Но, да би уједињена Европа преживјела, оваква ће се пан-Европска координација морати остварити сваке године.

Том Стивенсон,  London Review of Books, 28.08.2020.

Превела Барбара Шарић