Америчко путешествије: Империјална држава

Кроз шпицасто лучни прозор видим бочни зид старе неоготске цркве и жичану ограду. Црква је српска. Град Њујорк. Земља Уједињених Ентитета Сјеверне Америке.

уторак, 7 јануара, 2014 / 13:28

Пише: Дани(ј)ел Симић

Између решетака од кованог гвожђа, кроз прозор видим и паркинг од којег се црква ограђује, а на којем су кола паркирана браник до браника. Врата до врата. Не могу се испаркирати, већ сви одједном.

Недељом је ту бувља пијаца. Радним даном паркинг за скупе паре.

Изађем напоље, станем пред ограду исто вече кад сам дошао. И Душан запали цигарету. Пред улазом је свјетло које се пали на покрет. Оно гори. Неки туриста стаје и фотографише. Свјетло. Неоготска црква из 1855. Њујорк. Менхетн.

Окренем се. Стварно добар кадар за фотографију. Али мој је осјећај бољи. У кадру су врата иза којих спавам. Туриста фотографише нешто што му је друштвеномрежно битно у Њујорку, у свој тој индукованој хистерији. Ја сам ту домаћи.

Нова Арка

Мој први поглед на сјеверноамерички континент заправо је био Њуарк, односно Њу Џерзи.

Сјећам се жутих, великих фордова који стају и таксиметарски купе путнике пред аеродромом. Службеника који ме прилично једноставно и насмијано пустио три мјесеца у земљу, а да ми ни торбу нијесу отворили. Сјећам се Дражиног портрета. Лукоилове пумпе у мору ауто-плацева. У Џерзи се ваљда иде да купиш кола. Половна. Сјећам се и атмосфере мензе у српском клубу. Људи, који су љубазни и домаћи. Велики двоглави орао и мала америчка застава.

Двориште преко ограде је руска православна црква. Луковица испод крста је, за разлику од Лукоила, ћирилична. Њуџерзијска српска црква је нова и није неоготска.

Из Џерзија смо тунелом испод мора прошли до Менхетна.

Острво око Централ Парка

У Новом Јорку сам био два пута. Једном тад, одмах по слијетању, и други пут, када сам дошао аутобусом из Бостона. Тај други пут нијесам спавао на Менхетну, већ на сусједном (полу)острву које се зове Рузвелтово.

Ишао сам и до Вајт Плејнса и Патерсона, што су мјеста далеко од Менхетна. Ишао сам и до Бруклина, Кони Острва и Стентен Острва. Тако да сам тај Менхетн видио са више страна. И са копна, и са мора, и из зрака. Ноћу и дању.

И опет сам га више видио на филму, него уживо.

Менхетн је као стари град за мене. Никакве ту нема шљаштеће стаклености и ростфрајне стерилности, која прво пада на памет при помисли на његову ауру, већ вијековима развијану у свијету. Њујорк и његови облакодери, браћа Рајт, Едисон, Тесла, струја, подземна жељезница, дирижабли; авиони и хеликоптери који круже међу њима.

Метрополис.

Ростфрај, стакло и Кип слободе

Њујорк је град цигле и префарбаног метала са великим завртњима. Њујорк се пуши из решетки на асфалту. Њујорк је прљав. Њујорк смрди.

Подрхтава земља под подземном жељезницом. У њој спавају улојени људи, бескућници, наркомани. Толико нагло и изобилно се сретнеш са тим ненавидницима, стрчавши са површине под земљу, да се у прастаром њујоршком метроу устравиш призорима из постапокалиптичних хорор филмова.

Баш као у једном таквом, на степеницама су натписи: АКО ВИДИШ НЕШТО, РЕЦИ НЕШТО!

Екстремно се, и то системски, боје терориста. То, уколико се неко питао откуда Џорџу Орвелу или Алдоузу Хакслију надахнуће за њихова дјела.

Око Кипа слободе, који је Француска поклонила младој Америци због њеног непријатељства према Великој Британији, лете хеликоптери који се дају изнајмити, плове туристички бродови и шкљоцају апарати као мозаични парчић аудиовизуелног мита.

Центар града око Зидне улице (Wall Street) плаши придошлице својом начичканом грандиозношћу, као некада пирамиде придошлице у древни Египат.

Св. Сава Менхетнски и метох у ваздуху

Спавам дијагонално од Џеј Зијевог клуба. Код мене је на зиду лоза Немањића. Код њега су боксерске рукавице са потписима носилаца. У околини има пуно затворених, ољуштених локала и читавих спратова који се издају за пословни простор. У некима који су отворени, продаје се кинеска роба као и код куће.

Та црква светог Саве Менхетнског је саборна. Крај у којем је, 1943. почео је важити за опаснији и епископалци су се сви одселили. И онда продали и цркву. Штета да се баци.

Према пароховој причи, за цркву су лицитирали још и Руси и Румуни, и нудили више пара. Он сматра да је пресудило то што је ђенерал Дража Михаиловић, иначе веома битан лик за Србе преко Атланског океана, 1943. године био на насловној страни Тајмса, као и што су се православни шизматици обвезали да неће вршити никакве суштинске измјене у архитектури цркве.

Тадашња инвестиција српске заједнице се до данас исплатила. И поред тога што се велике паре троше на рестаурацију зграде, у Њујорку вриједи и ваздух који имаш изнад свог посједа, а од 1943. и то је знатно поскупило. Твој први комшија, ако хоће да повећа кућу троспратницу до степена Емпајер стејт билдинга, да би му била највећа у селу, мора и да од вас купи ваздух изнад вашег имања.

Око тога се воде преговори, ваљда паркинг који је некада такође припадао епископалцима, постане нова зграда.

Њујоршки лонац

Он је самопроглашени центар свијета, и људи широм истог, из неког разлога желе да се докопају Њујорка. Рачунам да је то доста због филмова, а већим дијелом због тога што у овом граду систем функционише и тражи посао. Много радних мјеста, плаћених боље него ријетко гдје на планети.

Мало ко у Њујорку даје фискални рачун, тако да ни илегални имигрант није проблем, све док не прави проблеме са осталим законима и понаша се као поштен Американац.

Таксисти су сви неки имигранти и то се види на први поглед. Камо ли кад уђеш и он проговори. Уколико су црнци, нема говора да су Афромериканци. За разлику ових из Гане, Нигерије и слично; домаћи амерички црнци не желе да раде такве послове. Увијек има неки имигрант који хоће.

Тако тамо пијем пиће са Борисом Гламочанином. Добитник награде Звоно, одлучио је да остане у Њујорку гдје је добио наградни боравак, и не врати се кући државноме послу. Каже никог тамо није бирга за Босном и ангажованом умјетношћу за какве код нас дијеле награде. Умјетношћу се слабо бави, јер мора да ради како би намирио адвокате и остао трајно. Други човјек.

Ставио ме на списак Бруклинског ноћног клуба у којем ради. Главни шанкер, Борисов шеф, не да ми није узео бакшиш, већ ми је отписао два Хајнекена која сам попио. То је знатно помогло продужетку мог путовања по половини САД, па ћу ту завршити о Борису и ноћном животу.

Тако смо се договорили.

Одвела ме Весна, кад сам се вратио у Њујорк двије седмице касније, у српску менхетнску кафану која се зове Кафана. Већ је та и чувена, и фирма јој је, као и код већине Срба кад напусте своју земљу, ћирилицом. Тамо нијесам пио Јелен пиво, просто јер ми се Старопрамен више свиђа.

И другачије је све то уживо. Ако пјешке наумиш да пређеш Квинсборо мост, сазнаш да не можеш сићи на Рузвелтово острво. Отуд само жичаром или метроом. И тако прођеш кроз Квинс до узводног моста којим прелазе и аутомобили и пјешаци. Кад стигнеш, кажу ти да није баш било паметно „да ходаш у ова доба кроз пројекте“.

Сиротињске квартове дотиране од државе, неменхетнски пустих улица. Ту таксисти точе гориво. Царство аутомеханичара, вулканизера, електричара и продавница резервних дјелова, гдје услужни возачи долазе да предахну и опораве средства за рад.

Одличан је мени Средишњи парк. И Крајзлерова зграда. И једносмјерне улице под бројевима и правим угловима, чија средња линија има натпис ПОЖАРНА ТРАКА. И та смашћена маторост, старија, смисленија и очуванија од већине европејских умишљених гузица, који не знају ни како им се звао чукундјед. И Тајмс сквер ноћу.

И та очигледност свјетске жижности главног града Империјалне државе. Ти силни људи одсвакуд. Осјећај да у толикој понуди, можеш пробрати нешто да ваља.

Чувена се Њујоршка национална и расна разноликост, огледа у томе да свако има свој кварт. У тим четвртима људи живе и више деценија, а да немају потребе да причају енглески. У Бруклину, напримјер, осим што се налази централа, тј. Кула стражара Јеховиних свједока, мјесто је гдје се сити можете начитати ћирилице. Руско-бјелоруско-украјинске, дакако.

Срби су ситниш да би имали своју четврт у Новоме Јорку, зато у сваком америчком граду има по једна кинеска.

Кинаград

Хладно ми је под гузицом од жељезних степеница Истинског будистичког храма. Около се чује само кинески. Неонски су знакови на кинеском. Дјеца у колицима гучу на кинеском. У Њујорку сам и даље. Аутобус за Чикаго иде са Источног Бродвеја 1105.

Ту је само обична радња. Јутрос ме одатле вратила Кинескиња, са којом сам се убјеђивао уз помоћ свештеника из храма изнад. Он нема благе везе о енглеском. Она зна мање од њега.

Јутрос сам дошао пјешке скроз од 36. Источне улице до Источног Бродвеја. И поред моје најбоље воље, ништа није говорило да ту могу купити карту. Једино што није било само на кинеском, искрзани је и једва примјетан знак са нешто енглеског, који би, можда, указивао на неке аутобуске линије, али не за Чикаго. У остатку су биле слике патки и оваца, што би значило да се унутра продаје и месо. Растумачио сам да продавница почиње са радом у 10 часова, тако да сам се мало прошетао до Менхетнског моста. Доста мање чувеног од Бруклинског, који спаја исти правац, али се зове по другој обали.

Кад сам се вратио, радња је и даље затворена. Питао сам првог комшију са спрата, ћелавог и у пурпурној тоги, као да је изашао из кунг-фу филмова о Шаолину. Његов храм има велики излог у висини цијелог зида према улици.

Рекао ми је да дођем у подне, увјеравајући ме неубједљиво, полуразумљиво, да је продавница мјешовите робе уједно и аутобуска станица. Баш наљућен, тумарао сам около, схватајући да се слабо шта у САД данас може урадити, ако не носите са собом кредитну картицу и не купујете преко интернета.

Било ми је јако стало да карту купим тај дан. Хтио сам аутобусом, да видим земљу кроз коју путујем, али ни у подне нијесам имао среће. Ови њујоршки Кинези које ја требам, све су само не вриједни и пословни како стереотип каже.

Сједио сам безнадан на хладним жељезним степеницама, а онда је крајње изненађујући наишла Кинескиња и почела да откључава.

Лијепо сам јој изложио шта желим, а прва ствар коју ме питала, уједно једина смислена реченица на енглеском коју је умјела да каже, била је: – Are you police? Осим њеног понављања да дођем у девет вечерас, немогућности да карту резервишем или било какве обавијести која ће довести до сигурности да ћу имати мјесто, почео сам сам себи изгледати недоказно.

Убрзо се ту нашао и свештеник, те видјевши да не знам би ли се смијао или плакао, забрслао на мандаринском са одсјечном продавачицом. Након што сам млатио главом са њеног, на његово лице, као да пратим утакмицу у пинг-понгу, свештеник се важно окренуо и казао:

Дођи у девет вечерас

Иначе, врло комотан са временом, дошао сам у 20:20, пошто је на сајту писало да креће у 21:00 и никако ми није ишло у главу да истовремено могу и да купим карту, и да кренем. Плус да будем сигуран да ћу карту наћи.

Познала ме продавачица. Ваљда им је објашњавала по шта сам дошао, а ја сам ушао са питањем да ли неко зна енглески, пошто ме једна дјевојка на самом улазу није удостојила ни кинеске реченице. С пуним правом. Вјероватно сам им, ћелав, брадат, висок, зајапурен и живчан, са руксаком тежим од сваког од њих понаособ, изгледао као бијели супрематиста из Аријског братства.

Једва су они мене набиједили да дођем поново. У 21. У 21:30 се креће…

Уопште то нијесам очекивао од Америке. Већина их је у пола десет дошла са одштампаним картама, које су купили преко интернета и дошли на овјеру, а мени је на крају дао неки комад картонића на кинеском, гдје сам успио само распознати број 110 и знак за долар.

Прво ми је пало на памет, како бих ту карту тешко оправдао код Пореске управе Републике Српске.

И, ево, још сједим на леденим степеницама и чекам са три бјелкиње, два два исламо-арапоидна примјерка полулоптастих капица и вехабијских брада, три црнкиње и у остатку пуног аутобуса Кинези.

Сад, ова посљедња црнкиња која је дошла, прича неки афрички језик на мобилни.

Кренули смо, више не памтим кад. Око 22:30.

 

………………..

Ускоро сљедећи наставак – Америчко путешествије: Са обале језера Мичиген



0 КОМЕНТАРА

  1. Sviđa mi se ovaj dio o ciglama i velikim zavrtnjima. Ja, kad sam bio u Njujorku nisam vidio šahtove koji se puše, ali to je ta filmska slika. Ovo sa kupovinom karte je presmiješno, Poreska uprava likes this post B-)

  2. Неа шта. Видијо свијета чојек. Шта је било у Чикагу? Пустио си браду због четника? 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *