Амбасадори у БиХ као представници народа

Оно што се ни у једној сувереној и признатој земљи на свијету не може радити, у БиХ може.

Пише: Стефан Драгичевић

И то је постала пракса још од оснивања Дејтонске државе коју су као класичан протекторат у руци држали разни ОХР-овци, амбасадори, судије и тужиоци из иностранства, које је у правосудни систем увео Педи Ешдаун (када је његовом директивом ударен темељ Суду и Тужилаштву БиХ). Из дана у дан се поставља питање „какву одговорност имају они који се бирају непосредно на изборима“ и какав смисао имају избори у оваквој држави? Јако тежак одговор, јер одговор је у магли политичког вртлога званог БиХ, која послије распада СФРЈ није основана вољом народа већ, такође, страних фактора који су очигледно у својој превеликој прагматичности направили подијељено друштво, безидејне индивидуе, накарадан систем из којег буја криминал и корупција и који заправо показује праву слику БиХ која нема никакав основ да види свјетло на крају тунела.

Посљедњи примјер око приједлога реконструкције Федерације који је потекао директно из америчке амбасаде, а не од званичних политичких представника или, не дао Бог, од институција (?!) показује да странци БиХ виде као земљу која нема свој суверенитет и да сваком приједлогу искључиво они морају да буду иницијатори и они који ће ствари покретати са мртве тачке. То је показатељ да поједини амбасадори БиХ виде као модерну колонију у којој се они требају понашати као гувернери или ово што смо ми имали у Брчко дистрикту, супервизори.

Сврха амабсадора није да ради посао за који је на непосредним изборима повјерење добио одређени представник народа. Он може да предложи, може да буде неко ко ће дати неки савјет, али амбасадор је првенствено ту да би се одржавали добри односи између двије земље. Не може амбасадор да јавно износи своје ставове и визије како треба неки проблем да буде ријешен јер институционални, територијални, политички, друштвени, економски проблеми морају да рјешавају представници народа у сарадњи са институцијама.

Јуче амерички амбасадор Патрик Мун обавјештава јавност како је формирао тим стручњака који треба да раде на реформисању Федерације, а све у циљу поједностављења и јефтиније администрације. Ту су разни универзитетски професори, правници… И у свему томе је нејасно како један правник са титулом доктора може да учествује у овом пројекту, када и он зна да се то коси, не само са правном него и са здраворазумском логиком, да амбасадор именује стручни тим из земље домаћина који треба да рјешава домаће политичке проблеме?!

Да је Федерација нефункционална, јесте. Да има политичко-националних проблема, има. Да је скупа, јесте, и то много.

Јавна потрошња овом ентитету напросто не да дише како треба, а подаци о буџетима Федерације, кантона и општина (унутар кантона) то најбоље показује:

1. Буџет Федерације БиХ је 1.575.000.000

2. Буџет кантона је 2.007.000.000

3. Буџет локалних заједница у ФБиХ је 680.000.000

И прије се говорило око реформисања Федерације, но то значи да би се морало ићи у редефинисање Вашингтонског споразума па онда и Дејтонског споразума. Нико, када прича о реформи Федерације, нема лоше намјере, али проблеми у коима се овај ентитет данас налази су политичко-друштвеног карактера. Економски проблем је посљедица лоше политичке климе, не само на простору Федерације већ и на простору Републике Српске.

Вјероватно је америчком амбасадору криво када види све ове проблеме у којима се БиХ данас налази зато што је САД у послијератном периоду уложила огроман новац у обнову и реформу друштва. За тај огроман новац који остаје само на томе, јер нико не може утврдити о којим се цифрама ради, мистериозно је послије двије године нестао, а да надлежни органи нити агенције, које се баве овим питањем, не знају куда су отишле паре. Али да буде јасно једно, у привреду сигурно нису.

Конференцију око реформисања Федерације коју је замислио Патрик Мун подразумијева укључивање научних институција и невладиних организација што је потпуно бесмислено. Да ли је можда амерички амбасадор замислио да му помогну и неки од академика из АНУРС? Јер, Српска је саставни дио БиХ, па тако и за рјешавање проблема Федерације, свака научна институција мора да буде укључена. Но, зашто је бесмислено укључивати тзв. „научне институције“ и невладине организације у овај проблем?

Из просте чињенице да ни једни ни други нису показали довољно снаге да властима предложе неко конкретно рјешење, неки добар модел који би се могао примјенити у друштву, они су се или бавили анализом постојећег стања, примјера ради – јавне набавке, тендери, незапосленост и сл – или су се бавили анализама дневно-политичких препуцавања на релацији разних политичких странака. Никаквих приједлога нити иницијатива, бар не значајних, нисмо имали од стране академске заједнице и НВО до сада.

Свима нама треба да буде јасно да ће политика бити поклопац сваком рјешењу и у каквој год форми било то рјешење. Зато је неопходно да се проблему приђе систематски и разумно јер сваки други приступ биће проблематичан са становишта дугорочности развоја овог пројекта.

Ми смо свједоци чињенице да је данас ФБиХ у институционално-политичкој кризи јер имамо парадоксалну ситуацију да постоји Влада која нема подршку Предстваничког дома. То нигдје не постоји у свијету. Једино рјешење које се логично намеће када се дође у такву ситуацију, јесу ванредни парламентарни избори. Но очигледно то неким политичким факторима у Федерацији не одговара па покушавају склепати какву-такву већину не би ли још непуне двије године били на власти.

Хрвати у Федерацији имају веома неугодан проблем. Мало их је, маргинализују се, а желе да задрже статус конститутивног народа. И то је легитимно са њихове стране, али једино рјешење у том погледу је стварање нове изборне јединице искључиво са хрватском већином. То би омогућило да Хрвати бирају свог члана Предсједништва БиХ, али би се на мала врата то тумачило и као стварање трећег ентитета што бошњачка страна сигурно неће дозволити.

Што прије схватимо да живимо у подијељеном друштву, лакше ће нам бити да предвиђамо и да саме идеје имплементирамо у складу са могућностима. Докле год грађани дају повјерење на изборима таквима којима ће циљ доласка на власт бити профитирање своје интересне групе, а не рад за грађане и друштво имаћемо тај проблем. Није добро што су грађани пасивни према многобројним проблемима који угрожавају њихову социјалну ситуацију, али исто тако, они морају да схвате једну врло важну ствар: Они су дали глас одређеној интересној групи да их заступа на власти и апсурдно је сада да говоре „ови неваљају ништа; краду нас; пљачкају нас“… Што сте тражили, то сте и добили. И то је демократија.

Проблем Федерације могу да ријеше једино легитимно изабрани представници народа у том ентитету и институције, а никако неко трећи. Јер све што буде наметнуто односно „страна идеја“ то ће послије извјесног времена да се покаже као потпуни промашај.