Александер Пикер: Нису сви банкари – банкстери

Данас је општепопуларна хајка на банке, које се оптужују за похлепу која кочи економију. У таквим случајевима, ријетко ко пита банкаре за одговор. Ево једног од њих.

Прије неколико мјесеци дошли сте у БиХ како би водили Хипо Банку. У свијету се све чешће банкари називају “банкстерима“, везујући банкарску професију за неподобне и чак криминалне радње. Ипак, мимо генералног става, да су банке криве за кризе, испливавају и случајеви као што је „ЛИБОР афера“ Барклејс банке. Уједно у РС и ФБиХ банке се у вијестима непрестано спомињу у лошем контексту. Недавно је суд одлучио чак против Хипо Банке на предмету „погрешно обрачунате камате на позајмицу везану за валутну клаузулу у ЦХФ“. Како Ви видите своју позицију у оваквом окружењу?

Генерално људи воле лака рјешења, посебно ако се одређена група може окарактерзирати као кривац. Као што сви знамо, истина је увијек много комплициранија и детаљи који се превиде углавном доводе до стварања искривљене слике.

Можемо кренути од погрдног назива „банкстер“, почевши од САД- гдје је банкарска криза почела 2008.: још 1933., у вријеме Велике депресије два државника у САД, сенатор Картер Глас и конгресмен Хенри Б. Стегал су увели два закона која су постала позната као Глас-Стегал закон. Овај закон постао је познат због законских мјера које је садржао, а које су унаприједиле традиционално банкарство, одвојивши га од инвестицијског банкарства.

Каква је разлика и зашто је то важно?

О: Опште мишљење јавности у нормалним временима је да су банке вампири који немилосрдно исисавају живот својим кредитним дужницима. На запослене у банкама се гледа као на људе који сједе на врећама новца, који распоређују тако да добију више назад. У кризним временима људи одједном постану свјесни да њихови депозити могу бити угрожени и једна од опција која им изгледа као реална је окривљивање банака.

Ако проблем реално сагледате и објективно анализирате открићете стварне задатке банке у економији. Ја бих рекао да банке продају људима вријеме. Односно да будем прецизнији – оне штеде вријеме корисницима банкарских услуга, омогућавајући им реализовање њихових пословних и приватних планова.

Компаније морају купити више сировина како би произвеле више производа и запослиле више радника. Банка им одобри позајмицу одмах, како би то могли урадити сада, данас, а не касније. У супротном би те исте компаније морале чекати нека боља времена, до којих би морали стрпљиво и упорно штедјети, па тек онда, једног дана када коначно самостално сакупе довољно новца, купити нове машине, сировине и запослити нове раднике.

Шта је са обичним грађанима?

Слична је ситуација и у пословању са становништвом: Обичан грађанин, на примјер, жели купити кућу сада, умјесто да штеди за њу 20 година. Зато му банка одобри позајмицу. Новац који банка позајмљује грађанину на 20 година, долази од депозита других грађана који, као депозите, држе свој новац у банци неколико дана, или неколико мјесеци. Тако да свака банка треба пажљиво пратити и балансирати овим временским раскораком.

У сваком случају, перцепција је другачија – често смо суочени са дужницима који имају тешкоће у плаћању, па траже олакшице у отплати позајмица или чак отпис дијела дуга – а јавност је увијек на њиховој страни: “Види јадне људе, угрожене економском кризом – банка би им требала бар смањити каматну стопу на позајмицу или им отписати дио дуга ”.

Са друге стране, јавно мјење и грађани би се веома разљутили, ако би банка тражила од неког од својих депозитара да прихвати мању каматну стопу од оне која је понуђена у моменту орочења њиховог депозита, па затим им понудила избор – или да прихвате то, или да не добију назад пун износ својих средстава.

Ту престаје солидарност јавности.

Онда гдје је Глас-Стегал у свему овоме?

Ово што сам управо описао представља традиционално или комерцијално банкарство – стварно неопходну улогу банака у економији. Премда, и инвестиционо бакарство има своју улогу у економији. Независно од банкарских позајмица, предузетник би требао бити у стању доћи до новца и на тржиштима капитала, тржишту дионица. Пољопривредник би требао имати прилику да продаје своју јесењу жетву по фиксној цијени у прољеће, како би купио сјеме за сјетву, остављајући ризик од лошег времена „шпекулантима“.

„Шпекулације“ нису лоше саме по себи, оне су такође економска потреба. Разлика између „шпекулативног“ инвестицијског банкарства и традиционалног комерцијалног банкарства направљена је како би се спријечиле могућности да се новац од депозитара и њихова улагања употријебе у шпекулативне сврхе, према Глас-Стегал закону.

У 1999. веома битни дијелови Глас-Стегал закона су укинути у вријеме Клинтонове администрације у САД. Поред много лобирања од стране банкарских и инвестицијских институција ово је била и посљедица друштвених промјена широм свијета: Депозитари су постали незадовољни малим повратима од ниских каматних стопа које су им пружале њихове банке. Ефекат „интернет мјехура“ је напухавао тржишта дионица и свако је хтио свој дио колача. Мировински фондови су морали осигурати све веће и веће повратке на уложено. Вриједност дионичког удјела је била кључна ријеч.

Укорјенило се мишљење да постоје лутрије или казина гдје свако тко игра добија. Чак ни пуцање „интернет мјехура“ на свјетским берзама након 2000. није промјенио овај став. Банке су користиле новонастале могућности послије укидања битних дијелова Глас-Стегал закона, да све више и више депозитног новца користе за „шпекулације“ – како самостално, тако и слиједећи захтјеве својих депозитара.

Обични грађани у Аустрији који су требали хипотекарну позајмицу су мислили да ако инвестирају дио позајмице у вриједносне папире, да ће им вриједносни папири исплатити позајмицу и чак зарадити више новца него што су позајмили. Сви су вјеровали у тржиште врједносних папира и тржиште некретнина као и да ће она бити заувијек у успону. Једна од могућности је била да се користе мање каматне стопе у ЦХФ за позајмице и већа каматна стопа у другим валутама за депозите.

Никога тада није брига за економску теорију која каже да за већи ризик добијате већу награду, што је такођер значило да имате већи валутни ризик са „јефтином“ позајмицом везаном за ЦХФ.

Али зашто то банкари нису рекли клијентима?

Лично сам имао неколико разговора и са корпоративним клијентима, и са клијентима из сегмента пословања са становништвом, гдје сам их упозоравао на ризик везан уз ову валутну клаузулу и генерално са овом валутом, али само је неколицина била спремна слушати. Лутрија гдје свако добија је постала реалност.

И онда је дошла 2008. година и показало се да је вјеровање у „свако добија“ дио било одрживо колико и куле од пијеска. Иако мислим да се банке требају јако посрамити, јер су продале ове производе без драматичног указивања на ризик, ипак запитајте се: Ако видите на пијаци воће у пола цијене, зар не поставите себи питање зашто је баш тако јефтино? У садашњој ситуацији, сви смо остали „поквареног стомака“.

И шта сада?

Као и увијек у таквим ситуацијама, појаве се „врачеви“ (представљајући се као доктори) који виде могућност да зараде новац. Умјесто да одемо назад до оног нашег продавача воћа и директно са њим направимо брз и ефикасан договор, преферира се нуђење наизглед једноставних рјешења народу, стриктно дијелећи “лоше” банке и “јадне” жртве, као што сам то већ претходно описао.

Па шта планирате урадити у овом окружењу, да поновимо питање са почетка разговора?

Одмах послије дуге уводне ријечи ево и кратког одговора на Ваше питање: иако сам скоро цијелу своју каријеру градио у комерцијалном банкарству, мишљења сам да банке требају радити веома напорно да поврате своју репутацију и оправдају повјерење клијената и јавности. Нису сви банкари „гангстери“, али свакако, било је доста случајева гдје су краткорочне зараде превагнуле над дугорочним и одрживим приступом послу.

У складу са тим ће банке морати преузети одговорност за случај да је било неких илегалних радњи како на индивидуалном тако и на свеукупној разини. Што се тиче Хипо банке која је у власништву Републике Аустрије и мојих начела за Хипо Банку у БиХ, наш приступ је да индивидуално преговарамо са сваким клијентом који се осјећа незадовољним.

Сматрам да је то ефикасније рјешење од опције да људи подлијежу акцијама самопрокламованих група за заштиту клијената. Банкарство остаје посао узајамног повјерења и надам се да ће наши клијенти наставити вјеровати нама који им осигуравамо рјешења на индивидуалној бази, која су прихватљива за обје стране. Што се тиче наводне нелегалне рачунице каматних стопа видјећемо какав је исход.

Колико ја знам, са своје садашње позиције директора, ниједна илегална активност од стране банке се није десила. Но, ми ћемо свакако бити сретни да попричамо са нашим клијентима. Успут, у свијету се поново разматра поновно увођење Глас-Стигал закона на снагу, са свим његовим битним дијеловима.

—————————

НАПОМЕНЕ:

Банкстер – изведеница настала комбиновањем ријечи „банкар“ и „гангстер“. Уобичајено се користи у множини – „банкстери“, као назив за предаторски и бескрупулозни кадар у оквиру финанцијског и банкарског сектора, који својим клијентима нуди дугорочно неодрживе и ризичне послове, који су заправо „превише добри да би били истинити“.

Глас-Стегал закон – Закон што су га осмислили и предложили сенатор Картер Глас и заступник Хенри Стегал 1933. године, који је био прекретница у америчком банковном законодавству. Он онемогућује свакој комерцијалној банци у САД потписивање емисија вриједносних хартија и трговање њима. Пословање вриједносницама ексклузивно је резервирсано за инвестицијске банке. Та строга подјела створена је након финанцијских скандала поткрај двадесетих и почетком тридесетих година.

Низ је банака тада користио новац депонената да би њиме подржавао цијене вриједносница које су потписивале, понекад с катастрофалним посљедицама по депоненте. Тај је закон такође регулисао прву схему осигурања банковних депозита.