Александар Костовић: Сретно нам 100 година од ослобођења Сарајева

Када је тог 6. новембра 1918. године, обалом Миљацке промарширала славна српска Друга армија, дочекана је како се дочекују ослободиоци. Обала ће касније понијети име по њеном заповједнику Степи Степановићу, а Сарајево ће у наредним годинама наставити дочекивати војске.

уторак, новембар 6, 2018 / 11:02

Некад окупаторске, некад ослободилачке. Баклавама. И једне и друге. Па коме запне језгра у грлу запне. Данас обично запне ријеч. Поготово на овакве датуме којих се више нико не сјећа.

"Драга браћо јунаци! Ја Вас увјеравам, да ће муслимани Босне и Херцеговине знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај први сусретај након бурних стољећа" говорио је реисул улема на банкету поводом уласка српске војске у Сарајево.

Да ли нам овај говор, сто година послије, дјелује као сатирична вијест? Џемалудин Чаушевић, реисул улема, називао је српску армију "јуначком војском неумрлих заслуга". Атанасије Шола, први предсједник новоформиране владе у Сарајеву, изражава српској војсци захвалност што је слањем трупа осигурала ред и мир у Босни и Херцеговини.

Васиљ Грђић пита у свом говору: "Смијемо ли вам приступити Бијели Орлови? Допуштате ли робу петвјековном починути у вашем загрљају? Жељно смо вас чекали као дијете мајку, као трава росу, као озебао сунца". Штампа из тог периода пише о "црно-жутом обручу" који је стезао српски народ и који је прснуо "омогућивши Босни уједињење са својом старијом сестром Србијом којој дугује слободу".

Шести новембар би требао бити датум који се обиљежава у Сарајеву као дан ослобођења. Јер ко не види да без 6. новембра не би било 6. априла, тај није у стању да чита из прошлости, а тамо јасно пише ко је овоме граду доносио слободу. И ко је једини на овим просторима може донијети.

Изучавање прошлости није забава доконих већ озбиљна анализа процеса и узрочно-посљедичних веза. Озбиљних историчара у данашњем времену све је мање. Зато и нема ко да објасни шетачима Обале Степе зашто је данашњи датум битан. Њима можда и битнији него нама, са друге стране Мојмила. Ми смо чекали српску државу вјековима, а добили смо југословенску. А стварали смо и крвавили за обје. Тако раде државотворни народи. Боре се и стварају. Али и памте.

Зато што памтимо: Сретан вам 6. новембра, Дан ослобођења Сарајева!



28 КОМЕНТАРА

  1. Реисов говор није био ни наиван ни неисткрен, и није остао без одјека. у муслиманском народу. Реис Џемалудун Чаушевић је отац Халида Чаушевића,. политички најинтелигентнијег Муслимана, а богами и Бошњака са краја 20. и почетка овога вијека. Халид Чаушевић познавао је из прве руке врлине и мане Алије Изетбеговића, и његов вјерски ирационализам, политички авантуризам и дилетантизам. На нашу велику срећу и још већу бошњачкомуслиманску несрећу,
    ни Бошњаци ни Муслимани ни фамозни Босанци га нису послушали.

  2. Сасвим је тачно да је реис Чаушевић одржао искрен говор тада, с великом надом о идеји слободног уједињења јужнославенских народа, идеји за коју је био и прије 1918. године. Убрзо се испоставило, већ у зиму 1918. и почетком 1919. године, када је српска власт почела да третира Муслимане онако како их је третирала, да се горко преварио… Отада, отприлике, када су Срби показали осталим народима шта тачно значи бити уједињен под влашћу српске монархије, замећу се клице будућих политичких лутања, неповјерења, страхова, мржњи и сукоба међу нашим народима. До данас. Сретан нам дан југославенског зајеба по српској рецептури.

    1. Можеш ли бити конкретнији?

      Наведи неки примјер.

      Овај твој коментар имплицира да су Срби заметнули крваво коло и да су заслужили оно што су им муслиманске усташе доцније урадиле.

    2. Ево пар цитата, односно пар примјера на што мислим, из књиге др Атифа Пуриватре „Југославенска Муслиманска организација у политичком животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“, 1977. године. Сви подаци, писма, депеше и сл. које наводи су заведени у архивима.

      „Положај Муслимана у Босни и Херцеговини био је забрињавајући већ одмах након уједињења. То се види из више телеграма Светозара Прибићевића, министра унутрашњих дјела, које је крајем 1918. и почетком 1919. упутио Земаљској влади у Сарајеву. Ту је Прибићевић износио информације о неразумним поступцима према Муслиманима и захтијевао предузимање енергичних мјера, јер ‘ако би се продужило гоњење муслимана од стране православних, то може бити врло рђаво и кобно дејствовати на унутрашње односе у земљи и положај у иностранству’. “
      „73. фуснота, Архив БиХ, ЗВ. Пр. 1645/1919. – Прибићевић је, нпр. 9 јануара 1919. обавијестио Земаљску валду за Босну и Херцеговину да је добио брзојав из Тузле који гласи:“Пошто убиства, нападаји, паљевине, разбојништва и јавно насиље на анс Муслимане у округу тузланском не престају, па их чак и сигурносни органи извађају, а молбе и притужбе Муслимана код надлежних власти не наилазе на успјешан одзив, молим Вас г. министре да издате сходна наређења, да се једном учини крај овим недјелима и нама пружи нужна заштита што прије- – Предсједник муслиманске организације тузланске, Маглајлић.“. (стр. 34)

      „Он је (реис Чаушевић) у 1918. и јануару 1919. обавјештавао директно команданта 2 армије војводу Степановића и предсједника Шолу о многим изгредима који су се састојали у неоснованим хапшењима, пребијањима у затвору до уморства, незаконитим претресима и пљачкама кућа, безакоњима ‘народне гарде’ над Муслиманима, нарочито рогатичком, кладањском и сарајевском срезу, пустошењима ‘комита’ из Црне Горе у гатачком срезу, одузимању оружја, па и ловачког од Муслимана и разним другим неправилним поступцима у многим крајевима Босне и Херцеговине, посебно околини Љубиња, Билеће, Гацка и Невесиња, затим у коњичком, требињском и рогатичком срезу, те на Гласинцу. “ (Архив Гази Хусревбегове библиотеке, Збирка прогласа и летака, 3181, 9-10)

      „Карактеристично је да је Чаушевић у једном допису Народној влади за Босну и Херцеговину нагласио да у својим представкама није писао о аграрном проблему нити је спомињао пљачкања и убиства ага и спахија и штете коју су они претрпјели, него је тражио ‘поштовање светости кућног прага, личне слободе и живота, те заштите властитог иметка оних муслимана, тежака, који својим трудом зарађују кору хљеба као и њихови другови сељаци православне вјере, који их попљачкаше.“ (А-ГХБ, ЗП, 3182, 9-10) (стр. 35)

  3. Иначе, моје јављање на овој теми је само зато што презирем сваки сличан национал-романтичарски покушај истицања жељених а прикривања нежељених чињеница. Посебно тај болесни неоромантизам дјелује патетично код Бошњака, много више него српски… Ваљда сам дуже времена био изложен српском, навикне се човјек, огугла…

    1. Извините господине,али знате ли шта се десило послије 1914 и атентата?Да ли знате за лов на Србе по Сарајеву,Бањалуци,…Да ли сте чули за велеиздајничке процесе?Да ли сте чули за први конц логор који је био у Добоју?Да ли знате ко су били највјернији слугани КундК цара?Овде се људи свете једни другима у задњих 150 година.

    2. Знам, наравно. Знам за антисрпску кампању коју је повела власт АУ монархије након атентата и објаве рата Србији,
      за регрутовање бх. хрватске и муслиманске олоши у одреде тзв. „шуцкора“ како би се чинио погром над српским народом у БиХ и разне врсте злочина.
      Јасно ми је да је и тада за неке било, а и да ће данас спирала злочина коју покреће освета за многе бити тачка на причи – „ко се не освети тај се не посвети“. То нас и чини ирационалним народима, цивилизацијски незрелим, демократски неиживљеним, с претполитичким стањем свијести, и никако да се ишчупамо из тог вртлога бесмисла и живог блата национализма, „ми смо у праву“, „ми смо жртве!“, тврдоглави и непопустљиви, спремни на потпуни властити пропаст за привид националног достојанства и части…

      Дакле, ја нисам негирао нити ћу икада негирати ни те чињенице о злочинима сваке врсте над Србима БиХ од 1914. године, него сам у овом конкретном случају коментарисао оно што је било у тексту аутора због његовог спомињања говора реиса Чаушевића и, ето, заборава на тај сретни тренутак ослобођења и уједињења. Исти тај реис је устајао у заштиту, како је и колико је могао, српског народа над којим су чињени злочини, зато спомињање њега у овим контекстима има своју тежину.

      Оно што чини квалитативну разлику између периода власти у БиХ од 1914-1918. године и периода од 1918. године па надаље је у томе што је у првом случају власт била у рукама окупатора, а од 1918. године власт је била „наша“. То не умањује тежину злочина почињених над српским народом под АУ монархијом, али даје један посебан друштвени и политички печат и открива штошта када се слични злочини над Муслиманима чине под „нашом“ власти, када смо „уједињени“ и „ослобођени“.

    3. Слажем се да је било свега,отимања имовине муслиманима,али то нису били образци понашања,већ појединачни случајеви освете.Мислим да се то не може успоређивати.

    4. Не могу се, заиста, злочини поредити на исти начин, али у овом случају (текст и повод приче) и није ријеч о томе него – ослобођење Сарајева и заборав на то, успркос и чињеници о надахнутом говору реиса Чаушевића. На једном мјесту реис, када су ствари постале неиздрживе, вели како такав однос власти према Муслиманима није запамћен ни за вријеме АУ монархије.

      Али није само ту спознају донијело „ослобођење“ и „уједињење, него и присутност процента наших народа у државном апарату… Рецимо, за вријеме АУ монархије, у 1907. години, јавну управу (чиновници и државни службеници) су углавном чинили странци (67,78% – Нијемци, Чеси, Мађари, итд), а домаћи народ само 32,22%. Од тог процента (32,22%) 61,56% су били католици, 29,92% православни и 8,63% муслимана. Веселин Маслеша је овај проценат оцијенио веома повољним и добрим за српски народ тог доба, с обзиром на укупни проценат.

      У 1912. години се смањио број странаца у државној служби на 58,10%, а домаћих попео на 41,90% од чега је 57,85% било римокатолика, гркокатолика 2,68%, православних 24,44%, муслимана 11,16% и осталих конфесија 3,87%.

      Од 1918. године, одмах након уједињења, ситуација се почела мијењати: већи дио службеника у БиХ је долазио из Србије (поред домаћих Срба), док су Муслимани највише (од ионако биједног процента учешћа у јавној управи током АУ монархије) били потискивани под разним изговорима. Парадокс тог времена је био да су и муслимани који су се и раније национално изјашњавали Србима, који су били српски официри и солунски борци, били под притисцима да буду размјештени или смјењени, због захтјева одређених српских политичара који су сматрали да Срби-православци требају да воде главну ријеч, попут Фехима Мусакадића који је због таквог разлога био премјештен из Брчког у Полицијску дирекцију у Сарајево.

      Ипак, није став бх. српске буржоазије толико био негативан према упошљавању и Муслимана у јавну управу, већином су планови прављени и идеје доношене у Београду.

      „Може бити случајан први састав владе, при којем смо ми потпуно обађени; могу се некако оправдати први прогони Муслимана-чиновника, но није и не може бити случајна упорност, која омета исправак учињених погрешака и пресизања. Хоћемо пропорционално заступство, јер желимо да и Муслимани одјете да су у СВОЈОЈ држави, да имају СВОЈУ, а не туђинску владу и да су РАВНОПРАВНИ фактор у овој СВОЈОЈ ЗЕМЉИ, а не окупирани грађани, као што бијаху прије народног ослобођења. Срби – православни не само да су свјесни преокрета на боље него се на сваком кораку сусрећу и са ВИДНИМ ЗНАКОМ тог побољшања. Хоће ли на суд: њихови људи; хоће ли на котар: њихови људи; хоће ли влади – опет њихови људи.“ (Правда, 48, 24. 6. 1919.)

      На дан 18. августа 1919. године међу 6 окружних предстојника, 6 предсједника окружних судова, 6 државних одвјетника, 5 предсједника сената Врховног суда и 13 директора средњих и „с њима изједначених школа“ није био ниједан Муслиман; од 54 предсједника котарских судова и 51 шефа пореских уреда био је само 1 Муслиман; од 54 котарска предстојника било је 8 Муслимана, а од 17 управитеља котарских испостава била су 2 Муслимана, док је 5 Муслимана било међу 61 вишим службеником (дворски савјетници, владини савјетници, владини тајници и сл).

      Национални састав службеника на најодговорнијим функцијама државне управе: од 273 таква службеника у августу 1919. године је било: Срба 61, Хрвата 98, Муслимана 17, Чеха 30, Пољака 20, Мађара 17, Нијемаца 14, Словенаца 7, Украјинаца 3, Словака 2, Талијана 1 и непопуњено 3 мјеста.

      У 1920. години, након препирке између хрватских новина „Хрват“ и „Српске ријечи“ (орган Радикалне странке), „Српска ријеч“ је изашла с поименичним подацима о руководиоцима у предсједништву Земаљске владе за БиХ и њеним одјељенима за унутрашње послове, правосуђе, просвјету и пољопривреду и констатовала да од 21 лица има 7 Срба, док је 10 Хрвата и 4 странца. Додајући томе и податке о осталим руководећим функцијама и службеницима у БиХ покрајинског нивоа (финансије, грађевина, саобраћај, шуме, рудем социјална политикам трговина, здравље, итд.), „Српска ријеч“ закључује да има свега 54 службеника, од тога 14 Срба, 24 Хрвата и 15 странаца. Ниједан Муслиман.

      1921. године од 6 окружних начелника, поглавара града Сарајева, 6 предсједника окружних судова, 6 државних одвјетника и 5 других руководилаца у државном одвјетништву ниеј био ниједан Муслиман; од 54 котарска поглавара било је 5 Муслимана и од 17 управника котарских испостава био је 1 Муслиман. У градском поглаварству у Сарајеву од 31 руководећег мјеста било је 4 Муслимана (у том часу је Муслимана било 36% у Сарајеву). У Дирекцији државних жељезница у Сарајеву од 56 руководећих службеника није био ниједан Муслиман. Међу 18 руководећих службеника у Делегацији министарства финансија за БиХ и Рударском сатништву за БиХ није било ниједног Муслимана.

      Почетком 1921. умјесто предсједника Земаљске владе за БиХ дра Милана Сршкића, који је изабран за посланика Уставотворне скупштине, требало је на ту дужност поставити ново лице. С обзиром да је ЈМО приликом избора за Уставотворну скупштину добила највише мандата у БиХ, очекивало се да би нови предсједник могао бити Муслиман, па се и писало да би то могао бити др Хамдија Карамехмедовић (посланик ЈМО, десничар, присталица тијесне сарадње с Радикалном странком). Поводом тога је у „Политици“ написано да се само по себи разумије да Муслиман не може бити предсједник Земаљске владе у Босни и Херцеговини. На Уставотворном одбору Уставотворне скупштине др Спахо је овај примјер истакао како Срби „својатају своју власт само за себе“ те да од 1. јануара 1919. године ни на једно истакнуто мјесто у босанској влади није дошао Муслиман (Стенографске биљешке, рад уставног одбора Уставотворне скупштине, Краљевине СХС, дебата у начелу о Нацрту устава, 55.)

      И тако даље…

    5. Османе,с вама ћу полемисати.Од повлачења Отомана и Берлинског конгреса,дио муслиманског становништва се повлачио с њима.Први талас је био тада и послије заједничког устанка муслимана и православаца против новог окупатора.Други послије Анексије,и трећи,мањи,послије 1918.Говорићу за своју општину.Турци су у првом таласу прихватали све,чак су и тјерали муслимане да иду,јер нису хтјели да каурини и ћафири владају муслиманима.У другом и трећем таласу су примали само имућније(у правилу и образованије).Муслимани из села Орахова су,нпр.сву своју земљу продали Србима и отишли за Турску.Више од пола их се вратило назад,јер их Турци нису хтјели свију.Пробрали су богате и оне који су знали турски језик.Комшије су им по повратку земљу вратили,већином бесплатно ,јер је пут појео све паре.Погоди које је село направило највећи злочин у 2.свј.рату околним српским селима?Да ли је то било због мржње или земље,не знам?Али није ни битно.Хоћу ти рећи за тај у државним органима,можда су муслимани остали обезглављени с тим сеобама?С друге стране,АУ је форсирала своје.

    6. Политичко – пропагандна, углавном англоамеричка и њемачка интерпретација рата и распада Југославије сишла је са медијске, а полако силази и са међународне политичке сцене. Јужнословенске народе тек чека суочавањи са посљедицама тог потпуно бесмисленог, споља изазваног грађанског рата и распада – јужнословенске, прије свега босанске Муслимане, а сада Бошњаке посебно. То је још увијек табу тема, актери сецесије су још на политичкој сцени, па није ни чудо што и након тридесет година постоји тотални ембарго на информације о томе како су поражене пројугословенске снаге међу Муслиманима и у самој СДА. Халид Чаушевић кога поменух био је буквално политички пророк судбине БиХ и Муслимана. Био је за останак БиХ у Југославији, не зато што је био политички Југословен него Муслиман и Бошњак и мајплеменитији босанац, и што је волио и одлично познавао свој народ и земњу. Све чега се плашио догодило се. Антисрпска и антијугословенска политика Алије Изетбеговића и СДА, на чију је погубност упозоравао, управо ових дана доживљава свој катастрофални пораз и крах. А Халид ефендија вам је лијепо говорио да се не играте и не правите од готовог вересију, да не излазите на референдум јер ће те гласати за источне границе нове НДХ и за распад БиХ.

  4. Или си глуп или је то твоје природно стање???Већина људи у БиХ су се сматрали Србима.У 3 вјере.Православци су били близу 50%,затим муслимани и католици(чији је број почео расти са АУ насељавањем Талијана,Пољака,Њемаца,Чеха,Словака,…).На изборима за Дубровачки сенат 1908.године,побједник је била Српска католичка партија.Чак и ови најљући данашњи Хрвати из Херцеговине су се изјашњавали као Срби католици,с почетком 20.вијека.За огромну већину народа је ослобођење значило и слободу,након 450 година туђих владара.А ти свирај …..Ми имамо Републику Српску.

    1. Твоја глава ,као и већини Бошњака,већ 400 година је константно у туђем шупку и дишете пуним плућима.Сад имате амбасадорку Меккрмак,нову власницу, осим дупета удишите јој и смрдљиву рибицу.И не брини за мене,ја имам осим РС,посао и у Аустрији.А имам и 3 пасошаЧитај мало Мешу и Браздуља,ослободи се те мржње,јадове један.

  5. Твоја глава ,као и већини Бошњака,већ 400 година је константно у туђем шупку и дишете пуним плућима.Сад имате амбасадорку Меккрмак,нову власницу, осим дупета удишите јој и смрдљиву рибицу.И не брини за мене,ја имам осим РС,посао и у Аустрији.А имам и 3 пасошаЧитај мало Мешу и Браздуља,ослободи се те мржње,јадове један.

    1. Видиш како гријешиш јадо,код мене ради и један Аустријанац.Тамо сам 7 дана мјесечно,остатак овде.То за говна,то је твоја специјалност.Читај Мешу,научићеш нешто и проћи ћете та криза идентитета.

  6. Прво поздрав Аци, писцу текста.

    Не вриједи људи, погледајте овдје коментаре, још је ово господски портал.

    Нека неко отвори портал Слободне босне од оне наказе Авдића, па нека види како тај, до прије пар година највећи социјалдемократа уређује портал, наравно,од како га је онако „слободног“ купио Бакир.

    Па кликс је пријатељ српском народу, каква се тамо фашистичка пропаганда врши.

    То је болесна опсесија српским народом, толико мржње дневно у најмање пет текстова, толико фашистичких кометара сваки дан, коментара које прије објавње мора уредник да одобри, то је страшно.

    Зашто уопште пишем, кад избјегавам апсолутно теме гдје се прича о нацијама?

    Напомену неки дан Осман оног финог човјека Хаџикадића, лично сам га само мало негдје чуо, доста је реалан, не лиже дупе МЕНТОРИМА, оним који су нас у рат увукли за своје стратешке циљеве.

    Е тај писмени и реални Хаџикадић ми посла вечерас емаил са позивом да дођем у дом омладине у Сарајеву на оснивање неког покрета 25.11.2018. године, чак ми објашњавајући да је на тај дан настала БиХ.

    Видите, човјека поштујем, али ја сам што рекле комуњаре, расчистио са прошлошћу.
    Југославија је пропала, БиХ је пропала, па шта?

    Што рекао владика Николај, „држава је створена да пропадне, да не пропадне народ“

    Фала Богу, бише ратови, али има опет и Срба и муслимана и хрвата и словенаца и македонаца………

    Значи, не интересује ме уопште лажна БиХ, ни њених неколико историја, интересује ме евентуално могућа БиХ, ту је можда Хаџикадић на трагу, ваљда зна како ја размишљам,ваљда ме зато и зове.

    Ако у свом покрету буде користио име Република Српска, ако каже да призна Дејтонски споразум, радо ћу са његовим покретом сарађивати на релаксацији односа српског и бошњачког народа у будућности, али одмах мора у старту да заборави све датуме у новембру, осим Аранђеловдана, дана потписивања Дејтонског споразума.
    Да организује тај скуп 21.11.2018. године, радо бих се одазвао, чак и био говорник на скупу.

    Иначе, мој је прађед солунац Никола Лазаревић, по коме носим име, ослободио са осталом српском војском Сарајево тог шестог новембра 1918 године, моји су тамо живјели, ја сам се прије 59 година родио у својој кући на Бетбаши1, све је то данас иза мене.

    „БОЛИ, АЛИ КАД БОЛИ, СТВАРНО БОЛИ“, што рекла Алије-Илије мајка у Ножу, боли ме, али шта да се ради, научио сам дјецу да се не осврћу, значи ко је спреман са оваквим Србима да сарађује, мора да поштује његову територију, као што ја поштујем туђу.

    Па мој Османе и Хаџикадићу, тукли смо се три пута за сто година, први пут смо расталили територије да се не би више никад тукли, зашто то онда не ријешити господски, искључиво кроз признање и узајамно поштовање, наравно и обострану економску корист у могућој БиХ?

    1. Ниси правилно написао.

      Ниси требао написати од било ког бошњачког, него од свих бошњачких.

    1. Кажу Бошњаци да је 16.муслиманска ослободила Сарајево, а не Срби.

      Да се твој Миливоје није случајно звао Махмутвоје?

    2. Де ти то добро утврди.

      Како су кренули хисторичари из шехера, немој се изненадити да аргументовано потврде си ти син Махмутвоја Муратовића јер постоје докази да је тај Махмутвоје носио презиме по владару који је погинуо 1389.године на Косову.

    3. Могуће да има неки текст на порталу „Бошњаци.нет“ или сличним порталима гдје се наводи да је 16.муслиманска бригада ослободила Сарајево, међутим тако нешто чак ни Бошњаци не тврде;
      https://bs.wikipedia.org/wiki/%C5%A0esnaesta_muslimanska_udarna_brigada
      Реално, тако нешто тврдити била би неопјевана глупост, у питању је била мања јединица, јесте именована бригадом, но приликом формирања је бројала неких 450 људи, и кроз свој ратни пут углавном би имала бројност батаљона.
      Сарајевска операција бјеше веома сложена војна операција, гдје је учествовало 7 партизанских дивизија; https://sh.wikipedia.org/wiki/Sarajevska_operacija
      а та 16.муслиманска бригада (по бројности заправо батаљон) је само једна од јединица
      27. источнобосанске дивизије.

      Током читавог тог рата, муслимани су у врло малом % били заступљени у партизанским јединицима, ако би се ограничили на читав простор данашње БиХ, то учешће муслимана у партизанским јединицама је било увијек испод 3%.
      Истина, првих мјесеци устанка (почев од 6.маја 1941. у околини Санског Моста, па 3.јуна у истоној Херцеговини, па 27.јула на ширем простору Крајине) па све до почетка 1942-е, устаници се и нису дијелили по идеолошкој основи, подјела почиње почетком 1942-е, и у почетку то бјеше српска буна, српска реакција на терор усташа, но како су се два антифашистичка покрета раздвојила, партизанске јединице (испочетка искључиво а касније у изразитој већини) су биле попуњене претежно од Срба. Постоји и обимна грађа из релевантних извора која нам о томе говори.
      И наравно, у великој већини Срби су били ти који су учествовали у сарајевској операцији.

    4. Е хвала му на тој слободи!
      До сада си ми био, некако, недефинисан Србин.
      Сад ми је јасно.
      Брозов Србин.

  7. Погледах ону задњу реченицу упућену Осману и Хаџикадићу, то је политика ЗЕЛЕНИХ СРПСКЕ и Лазаревића,то је реална полтика, или одговор бремену времена, то мора бити суштина политике Додика,Цвијановићке, Вишковића,Говедарице, Шаровића, Мићића,Бореновића, Станивуковића……………………….., то и да се за осам година проведе већ припремљени пројекат изнуђене ПРВЕ ПРАВЕ ПОСЛЕРАТНЕ ОБНОВЕ, па да нас Бог види.

  8. PLAVA GROBNICA
    Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
    Gazite tihim hodom!
    Opelo gordo držim u doba jeze noćne
    Nad ovom svetom vodom.
    Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
    I na mrtve alge tresetnica pada,
    Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
    Prometeji nade, apostoli jada.
    Zar ne osećate kako more mili,
    Da ne ruži večni pokoj palih četa?
    Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
    A umornim letom zrak meseca šeta.
    To je hram tajanstva i grobnica tužna
    Za ogromnog mrca, k’o naš um beskrajna.
    Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
    Mračna kao savest, hladna i očajna.
    Zar ne osećate iz modrih dubina
    Da pobožnost raste vrh voda prosuta
    I vazduhom igra čudna pitomina?
    To velika duša pokojnika luta.
    Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
    Zavite crnim trube.
    Stražari u svečanom opelo nek otpoje
    Tu, gde se vali ljube!
    Jer proći će mnoga stoleća, k’o pena
    što prolazi morem i umre bez znaka,
    I doći ce nova i velika smena,
    Da dom sjaja stvara na gomili raka.
    Ali ovo groblje, gde je pogrebena
    ogromna i strašna tajna epopeje,
    Kolevka će biti bajke za vremena,
    Gde će duh da traži svoje korifeje.
    Sahranjeni tu su nekadašnji venci
    I prolazna radost celog jednog roda,
    Zato grob taj leži u talasa senci
    Izmeđ’ nedra zemlje i nebesnog svoda.
    Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
    Veslanje umre hujno,
    A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
    pobožno i nečujno.
    Jer hoću da vlada beskrajna tišina
    I da mrtvi čuju huk borbene lave,
    Kako vrućim ključem krv penuša njina
    U deci što klikću pod okriljem slave.
    Jer, tamo daleko, poprište se žari
    Ovom istom krvlju što ovde počiva:
    Ovde iznad oca pokoj gospodari,
    Tamo iznad sina povesnica biva.
    Zato hoću mira, da opelo služim
    bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
    Da miris tamjana i dah praha združim
    Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
    Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
    Klizite tihim hodom.
    Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
    Nad ovom svetom vodom!

    Vječna vam slava, Junaci.

Оставите одговор