Александар Костовић: Први март за неупућене
У једном дијелу лошије уређеног "БХ ентитета" данас се слави датум који је отворио Пандорину кутију на овим просторима. Шта нам кажу просте чињенице о том дану и зашто бошњачки корпус толико инсистира на њему као на празнику?
–Игноришући вољу српског народа и његових представника у органима власти, коалиција СДА-ХДЗ, одлучила је да крене путем изласка из СФРЈ. Одговор српских представника је био оснивање Скупштине српског народа и проглашење Српске републике БиХ.
-Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума био је да на референдум изађе више од двије трећине грађана, односно више од 66 одсто, те да исти број афирмативно гласа, а изашло је 63,6 гласача.
-Првог марта 1992., ситни криминалац Рамиз Делалић Ћело (рођен у Прибоју) заједно са још тројицом саучесника, пресрео је колону српских сватова на Башчаршији. Епилог је познат. Прва жртва у Сарајеву био је младожењин отац Никола Гардовић. Симболички се послала порука Србима да од дана референдума више немају права као остали. Био је то увод у крвави грађански рат. За убиство српског свата нико није одговарао.
–Одлука о проглашењу Првог марта "државним” празником донешена је ратне 1995. године и ниједан орган Дејтонске БиХ није потврдио ту одлуку. Посљедица тога је да се тај датум обиљежава само у Федерацији.
–Парадокс је да лошије уређени бх ентитет слави као "државне” празнике који поништавају један други. Претеча данашњег Парламента БиХ било је представничко, законодавно и извршно тијело Народноослободилачког покрета у Босни и Херцеговини, ЗАВНОБиХ. Не узимајући у обзир сам легитимитет тог тијела који је упитан (ко је бирао делегате и на који начин), чињеница је да су 25. новембра 1943. усвојени постулати на којима је касније почивала СР БиХ. А то је да БиХ није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска заједница у којој ће бити осигурана пуна равноправност свих. Првог марта 1992. је одлучено да ће ова земља да почива на прегласавању и непоштовању права оних који буду у мањини.
Умјесто ратоборних изјава које сваке године на овај датум долазе из лошије уређеног бх ентитета, за почетак би било људски да оду и положе цвијеће на мјесту погибије Гардовића. Тиме би улили трачак наде да постоји искрена воља за суживотом.
У какофонији звецкања оружјем, чули су се и помирљиви тонови Жељка Комшића о томе да је БиХ земља свих нас. Управо зато што јесте, 01.03. није и никада неће бити "државни” празник који ће се славити на цијелој њеној територији. Јер ово је и наша земља.
Прочитах наслов и видјех „фото“.
Прелетјех погледом текст и видјех да је то обична спрдачина.
Рециклирани полуфабрикат сличних текстова који имају за циљ да покажу , попут погледа на фотографији (а сличне погледе смо могли видјети на плакатима пред прошле изборе) којим се пенетрира дубоко у свјетлу будућност , да му је јасна и прошлост и садашњост а и далека будућност.
Упитах се : „Т“ко је то???
Погледах па видјех.
Изгледа неки „друг“ директор , некакав функционер , некакве странке?
Позиционе провенијенције.
Пред човјеком таквог погледа (и склоности пенетрирању „доЋелницима“ и „Ћелницима“ режима дубоко ал’ не у подсвјест) , је блистава каријера.
То што овакви полуфабрикати дају могућност разним пицаисслама да нам паламуде је нешто сасвим друго.
Ал’ ајд’ ти то објасни једном од 666 секретара СКОЈ-а.
Тешко је то за њега.
А колико је тек тешко онима којима је он то објаснио?
Svaka cast i svaka ti dala …
Kratko,jasno,sazeto i to je too
Nek nam vjecno zivi nasa srbska slobodica nasa kucica republikica srbkinjica!