Александар Ђокић: Казахстан – епилог

Иако је прошло врло мало времена и процеси још теку, већ можемо говорити о завршетку побуне у Казахстану. Структурни пресек, пропраћен током догађаја.

петак, 7 јануара, 2022 / 12:06

Казахстаном из сенке управља Нурсултан Назарбајев, који се формално повукао са места председника, али је задржао све неформалне полуге власти, његови сродници управљају највећим државним компанијама и поседују део њихових акција, он је за себе креирао доживотну позицију председника савета за националну безбедност која му је и де јуре давала широка овлашћења.

Његова марионета је председник Токајев. Назарбајев и Токајев имају истоветан однос као Александар Вучић и Ана Брнабић, мало ко ће у Србији поверовати да премијерка може да донесе било коју важну улогу без претходних консултација са председником, као и његовог одобрења. Наравно, са почетком буне овај однос је могао да се промени и то треба имати у виду. Назарбајев се ових неколико дана колико нереди трају прави невидљив, није ниједном иступио са било каквим изјавама. Врло је могуће да се његово време завршило, али не и Токајева.

Токајев се трипут јуче обратио нацији. Ујутру је обећавао све – оставку владе, превремене изборе, социјалне подстицаје, око ручка је заједно понудио претњу и договор – Назарбајев одлази са свих функција, али ће наоружани побуњеници, које је он одредио као "заверенике" бити кажњени, увече је престао да нуди било шта, назвао побуњенике "међународним терористима" и позвао на спољну војну интервенцију у виду увођења контингента ОДКБ. Како би ОДКБ могао да реагује било је неопходно да од "завереника", што имплицира унутрашњег непријатеља у виду домаћих елита, побуњеници постану "међународни терористи", то је већ спољна претња.

Откуда долази та међународна претња казахстанско руководство не појашњава. То изазива највише сумњи, али и стрепњи, јер који је разлог да Токајев не окриви Запад, ако је под нападом Запада? Да ли се боји да наруши односе са Сједињеним Америчким Државама, али како односи могу бити више наоружани од убацивања међународних терориста у земљу? Здраворазумско објашњење би било да нема никаквих доказа да се заиста ради о спољној претњи, па се кривци и не помињу, међутим, Казахстану ће бити тешко да задржи односе са САД, једном када је његово руководство званично позвало Русију да заштити центар власти у тој држави. Не постоји бесплатан ручак. Официјална верзија ће највероватније бити спољна претња у виду исламистичких терористичких група, што не обавезује на мере против Запада.

Престоница Казахстана је Астана, на северу државе. Она представља високо развијени административни центар, некада, за време совјетске управе, успавани провинцијски град. Кланови који подржавају Назарбајева стационирани су на северу државе. Популациони центар Казахстана је град Алма-Ата, на крајњем југу који се граничи са осталим централноазијским републикама, у првом реду са Киргизијом, коју редовно потресају клановски конфликти.

ињеница да је центар власти на сасвим другом крају државе од већине популације значи да свака побуна, без обзира ко је организује, спољни или унутрашњи фактори, чак и спонтани социјални бунт, удара првенствено на Алма-Ату, док је Астана мирна. У случају успешне побуне Казахстан се дели на назарбајевски север и побуњенички југ, то је фактички сценарио грађанског рата. Назарбајев је баш са овом намером креирао описани однос центра и периферије.

Јуче су током дана демонстранти/побуњеници/пљачкаши заузели центар Алма-Ате без великих борби. Сви извештаји иду у прилог томе да то нису постигли врхунском организацијом и обученошћу већ неспособношћу и нелојалношћу полицијских снага и мобилисаних непрофесионалних војника. Већина оружја којим су побуњеници и пљачкаши располагали јесу аутомати калашњикова које им је сама полиција предала једноставно не желећи да се бори. Побуњеници су током јучерашњег дана заузели све важне административне зграде у Алма-Ати, али нису иступили ни са каквим захтевима, нити је јасно да ли имају било какве политичке лидере.

Алма-Ата је похарана, а затим су ти организовани и опасни терористи једноставно током ноћи углавном без било каквог отпора некуда нестали. Новинари су већ синоћ пред крај дана снимали ентеријере опљачканих административних здања у центру Алма-Ате. Када су јутрос кахастанске власти коначно успеле да окупе какву-такву ударну силу и уведу је у град, суочили су се са минималним отпором раштрканих побуњеника без конкретног циља. Паметнији међу њима су већ јуче схватили да су покрали све што су могли и да су нереди завршени, тврдоглавији су остали да их ујутру похапсе или ликвидирају жандармеријске и војне снаге послате са севера земље и лојалне Токајеву.

Центар демонстрација остаје Мангистауска област на западу државе. Одатле су протести кренули, тамо су они свенародни, социјални и антиназарбајевски, даље од тога се није ишло у захтевима. Нереди у Алма-Ати су мање-више сами завршени када је било јасно да Токајев нема намеру да преда власт било коме, а да је спреман да жртвује Назарбајева (или је то барем било јавно демонстрирано). Да су којим случајем побуњеници били заиста добро организовани и вођени то би значило почетак грађанског рата, али то није случај. Од целог југа, сада остаје запад државе, где је Назарбајев већ угушио једну побуну 2011. године, када је било убијено петнаесторо људи, а повређено и рањено више стотина. Поменута област је нафтни крај, жестоко експлоатисан од стране центра, насељен другим клановима.

Даље организовано насиље, или организован отпор, могућ је искључиво на западу земље, што се може окарактерисати као локализовани грађански рат, али то не прети стабилности читаве државе што је од императивног значаја за Русију и Кину. Као што је већ било речи у ранијем тексту, кључни циљ Русије у овој ситуацији јесте контрола штете, не одабир овог или оног клана да руководи Казахстаном. Одлука Токајева да се противи побуни битно је утицала на даље кораке Русије, која се прибојава развоја сценарија грађанског рата у Казахстану. Да се Токајев уплашио и побегао, Русија би ступила у односе са новим руководством. Пошто је Токајев показао довољно одлучности, мада не и храбрости, будући да се све време налазио на северу земље окружен својом гардом, док је југ горео, Русија није имала другог избора осим да га подржи како би сачувала стабилност партнерске државе.

Контингент ОДКБ који се формира броји свега 3,600 војника. Не морате бити војни или безбедносни експерт дабисте разумели да се рат не води са тако малобројном групом. Контингент ОДКБ ће имати за циљ обезбеђивање кључних инфраструктурних и војно-безбедносних објеката, док ће казахстанске снаге имати да се боре са побуњеницима, који су ионако слаби и раштркани. Под датим околностима, Русија је остварила успех – показала је функционалност ОДКБ, чији је углед био пољуљан новим карабахским ратом, показала је представницима САД одлучност пред стратешким преговорима који ће уследити после празника, ризик по њене војнике је минималан, враћа се стабилност у регион, а појављује се и полуга утицаја на казахстанску елиту која досад није постојала.

Уколико би побуњеници заиста били организовани, заиста имали јасан циљ, онда увођење контингента ОДКБ делује као озбиљан ризик који може да прерасте у нови руски Авганистан. То јест, све наде се полажу у то да ово јесте социјално-клановски бунт који ће бити брзо угушен, а не спољно мешање, јер у том случају ниоткуда могу да се појаве прави снајпери и терористи и да нанесу руској страни губитке, што би ескалирало руску интервенцију и почетак грађанског рата, који би за већину етничких Казаха изгледао као борба против страног окупатора.