Александар Ђокић: Двојност нашег празника

Ставио бих празник под знаке навода, али на 15.09.1917. године је пробијен Солунски фронт и тај датум је празник сваког чији су преци прешли преко Албаније и натраг у своју отаџбину.

четвртак, 16 септембра, 2021 / 13:43

Овај други "празник" је јефтина политичка пропаганда и то је јасно свакоме. Јуче је Београд био у немачким заставама, данас у српским, сутра у ЛГБТ и тако у круг.

То је апсурд у коме живимо, а из те салате бесмисла свако бира састојак који му се допада, док остале игнорише. Зашто људи каче и истичу заставе данас, да ли то значи да су насели на вашарски популизам двају режима са обе стране Дрине? Не мислим да је тако. Чин качења заставе је демонстрација сопственог националног идентитета, или пак љубави према држави (патриотизма).

Данас су у праву и они који правилно указују да се иза овог новокомпонованог "празника" крије тушт и тма афера, па и убистава (Оливер Ивановић и Владимир Цвијан нису афере), и имају итекако право да то истакну и не треба им запушавати уста патриотизмом са Алиекспреса. Имају право и сви они који каче заставе, јер то нема никакве везе са режимом, режимлије имају своје партијске заставе које су за њих свети извор цркавице.

Сам "празник" је кентаурска гротеска, ту се спомињу јединство, конкретна нација, слобода, баш онако како се и Београд урнише последњих година – кич до максимума, као да то није мањак укуса режимлија, већ увреда достојанства грађанина са предумишљајем. Критиковали смо уз подсмех чињеницу да је Мило Ђукановић у Црној Гори кренуо да умножава празнике, те дан државности, те дан независности. Режим у Србији је изабрао најприземнији вештачки празник – дан заставе. Дно се осећа врховима прстију.

Мимо режима, који су несмењиви, па ипак пролазни, постоје ствари дугог трајања, које уважавамо и волимо, с којима смо стопљени. Национални идентитет је једна од њих. Етничка припадност је социобиолошка категорија, национална је социополитичка.

Нација не постоји ако саме индивидуе не гаје осећај међусобне повезаности. Зато је синтагма "српско јединство" плеоназам, јер сама чињеница да неко сматра себе Србином аутоматски значи да осећа повезаност са сваким другим који то исто мисли. Човек који каже да му нација није битна, заправо нема нацију, јер она није нешто конкретно што можемо опипати, она је осећај.

Зато се разноразне српске заставе данас вијоре, српске заставе из различитих историјских периода, па и из различитих држава, јер српство се никада до 1918. године није сводило само на једну државу. Уживати у осећању сопственог идентитета је незајажљива потреба савременог човека и зато се застава истакнута осећајем не може сматрати на било који начин анахроном или примитивном појавом. На крају крајева, и други нивои и врсте идентитета имају своје заставе, амблеме, покличе, а национални идентитет не може бити а приори осуђен као добар или лош. Свако има право на осећај.

Ја сам своју српску заставу истакао, јер дигитални простор је скопчан са физичким, нема граница између пространстава које испуњава наша свест. Моја застава је израз мог идентитета, одрастања, васпитања, моја спона са мојом најужом породицом као и са мојим прецима, које сам заволео кроз породичне легенде и чија искуства негде дубоко у подсвести колају мојим синапсама. Овај "празник" ја сам претворио у празник свог личног идентитета, а његов национални слој јесте саставни део мог сопства. Ко је лишен националног дела своје личности осиромашио је сопствену бесмртну суптанцу, или пак још увек није ступио на ослобађајући пут самоспознаје.

Поносито истакните своју заставу и одајте пошту самима себи.

П.С. На илустрацији пуковске заставе Војске Краљевине Србије из Првог светског рата. Од укупно 51 заставе, сачувано их је 47.